Predgovor

Ovaj rad napisan je za mirovne konsultacije nazvane “Hrišæansko razumevanje i mirotvorstvo” organizovane od Quaker Peace & Service na Woodbrooke koledu u Birmingemu u Engleskoj, oktobra 1987. Nekoliko uèesnika je bilo iz Moskve i Praga, jedan Afrikanac, nekoliko britanskih kvekera i organizatora iz Quaker Peace & Service.

Skup je bio nastavak Hrišæanske mirovne konferencije zaèete u Pragu 1958 koja je bila prekinuta tokom mnogo godina. Uèesnici su se bavili temama kao što je “Šta smatramo da je mir i pravda?” i dilemom izmeðu lojalnosti savesti i lojalnosti dravi.

Kvekerka Ursula Windsor napiala je ovaj esej koji je podeljen svim uèesnicima. Tokom pisanja spoznala je kako Biblija moe da bude aktuelna u današnjem kontekstu kada se Jevanðelje posmatra u svetlu Duha svetoga i razume u kontekstu naroda Boijeg.

“Ne Silom ni krjepošæu nego duhom mojim” reèe Gospod

(Zah. 4:6)

Jedna od najvanijih stvari koju sam nauèila od kako sam prišla Društvu Prijatelja (Kvekeri) tièe se ljudi Bojih i njihovog odnosa prema Stvoritelju: “Slušajte moj glas i biæu vam Bog i vi æete mi biti narod, idite svijem putovima koje vam zapovjedih, da bi vam dobro bilo.”(Jer. 7:23). “Danas, ako glas njegov èujete, ne budite drvenastijeh srca, kao kas se prognjeviste.”(Jev. 3:15)

U zapadnom Hrišæanstvu, ovaj poziv i poziv Crkve postao je zamagljen, zatomljen kulturom i civilizacijom; štaviše, ovako zatomljeno Hrišæanstvo smo mi ponudili ostatku sveta. Poèinili smo mnogo toga u ime vere, nešto dobro, nešto uasavajuæe, umesto da primenjujemo “èistu veru odozgo” sa Bojim pozivom da radimo na dobrobit sviju, “udovica i siroèadi i stranaca na našim vratima” (George Fox). Teško je vratiti se korenima kad usput treba rasèistiti èitavu prašumu. Dobar deo te prašume nastao je u ranim vekovima crkve, posebno po ustanovljenju Hrišæanstva kao zvaniène religije Rimskog carstva nakon preobraæenja Konstantinovog u èetvrtom veku.

Èak i oni od nas koji se oseæaju osloboðenim tog uticaja pod njega potpadaju mnogo više nego što primeæuju. Erastianizam (supremacija drave u crkvenim stvarima) je toliko èvrsto zasnovana i ugraðena u našu zapadnjaèku svest da mnogi Hrišæani prihvataju postojeæi odnos Crkve i Drave. Crkva je blagoslovila dravne poduhvate ukljuèujuæi i ratove i pripreme za rat. Lojalnost pojedinca prema dravi se retko dovodi u pitanje. U takozvanim Hrišæanskim zemljama, muškarci i ene moraju da dokazuju pred sudovima njihovo protivljenje sluenju vojske iz razloga savesti.[1]

U svom izveštaju u èasopisu Crkva i mir povodom diskusije o miru, pravdi i nepovredivosti postanja na Skupstini Evangelistièke crkve u Nemaèkoj (EKD) u Frankfurtu 1987, Andre Gingerich istakao je da su jedino prestavnici Istoèno Nemaèkih crkava gledali na Crkvu kao “manjinu, kao so i videlo”, smatrajuæi da je najvanije da “Hrišæani poštuju ivog Boga èak i kad se drugi narodi i ljudi klanjaju i mole svojim Bogovima” (Mih. 3&4).[1]

Da li smo mi medju narodima i ljudima koji se mole svojim liènim bogovima - na primer, orujima masovnog uništavanja - više nego Boji izabrani ljudi koji veruju u njegovu moæ spasenja?

Na Zapadu su se granice znaèenja Hrišæanstva u neprijateljskom svetu zamaglile, što je cena koju plaæamo za našu slobodu veroispovesti, misionarenja, dranja veronauka i tako dalje. Naš svet ne izgleda tako neprijateljski, tako da se opuštamo i postajemo kao “svi narodi” (1Sam. 8:20 & Luka12:30).

Ukoliko je postao problem da povratimo podvig ranih Hrišæana, Anabaptista i sedamnaestovekovnih Kvekera, moramo da se zapitamo, ne kako da ih oponašamo, nego da li smo se izmestili od osnova na kojima su oni gradili. Njihova vera kao pratilac Svetlosti Gospodnje izazivala je sumnju vlasti i ugroavala njihovo postojanje, èesto i gole ivote, ali njima je bilo jasno šta moraju da èine, što sa nama u mnogo prijatnijim okolnostima èesto nije sluèaj. Njihovo svedoèenje za mir najoèiglednije je u njihovom poslušanju; što je najvanije, osetili su se pozvanim da idu u svet i propovedaju “vjeèno jevanðelje ... svakome plemenu i jeziku i koljenu i narodu.” (Otkr. 14:6) i gde se jevanðelje propoveda, tamo se propoveda mir “jer je on naš mir” (Efe. 2:14). U Hristu svi su jedno, Jevrejin i Grk, bogat i siromah, prevazilazeæi sve ograde i granice.

Veæina Hrišæana se formalno pridrava ovih ideala, ali kada bi ih zaista ispunila to bi predstavljalo revoluciju u ivotu pojedinca i crkava. Primiti Hrista kao naš mir, koji slama zidove podela i kroz koga se svet izmiruje sa Bogom, zahteva nove prioritete u lojalnosti.

“I ne vladajte se prema ovome vijeku, nego se promijenite obnovljenjem uma svojega, da biste mogli kušati koje je dobra i ugodna i savršena volja Boija.” (Rim. 12:2) Više da ne prihvatamo standarde nesavršenego sveta oko nas, birajuæi (samo ako moramo) najmanje od nekoliko zala, veæ bi trebali - i mogli, milošæu i moæi Bojom - da ivimo merilima Carstva Boijeg koje je meðu nama, i èiji je Hrist sveprisutni (znaèi sada prisutni) Kralj, koji vlada meðu nama.

Svrha Hristove rtve i poslušnosti u prihvatanju krsta nije bila samo da nama budu oprošteni gresi (koliko god je taj oproštaj bio potreban) veæ da i nas osposobi na poslušnost, da ljubimo jedni druge kao sto nas on ljubi, da èinimo dobro onima koji nas mrze, i da postupamo po zapovedi Oca, kao što je Isus postupao u svom ovozemaljskom ivotu.

“Koji vjeruje u mene, djela koja ja tvorim i on æe tvoriti, i veæa æe od ovijeh tvoriti: jer ja idem k ocu svojemu; ... kao što otac posla mene, i ja šaljem vas.” (Jovan 14:12 & 20:21)

“Sluga nije veæi od svog gospodara”, tako da i Crkva, da èini njegova dela, mora biti spremna da umre kao što je on uèinio. “Ako zrno pšenièno padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi.” (Jovan 12:24) Umesto da ivi po ovoj istini, Crkva se zanima opstankom sebe same, što je postala prepreka neposrednom delovanju moæi Gospodnje meðu ljudima. Došli smo do toga da slušamo ljudske glasove i da se oslanjamo na ljudsku mudrost umesto da priznamo da je “ludost Boija mudrija od ljudi, i slabost je Boija jaèa od ljudi” (1 Kor. 1:25). Kada æemo da nauèimo da ne ogranièavamo moæ Hristovu u spasenju, i da ivimo u saznanju da ako “umrijesmo u grijehu kako æemo još ivljeti u njemu” (Rim. 6:2)?

Isus Hrist je onaj koji omoguæava i prašta; on otkriva i leèi; on govori i mi èujemo; on nas okuplja i zapoveda; on nas usmerava i osnauje da budemo poslušni. On je pastir koji nas izbavlja; on je prorok koji tumaèi Jevanðelje i današnje doba. Geogre Fox je ranije u ovom èasopisu napisao citirajuæi Jovana 2:27 da “pomazanje što primiste od njega, u vama stoji, i ne trebujete da vas ko uèi; nego kako vas to samo pomazanje uèi u svemu...”[3]

Dok se Hrista prima i sluša kao autoritet i glavu Crkve, naš problem kada i kako poštovati ljudski autoritet ima sasvim drugaèiji karakter. Zajednica koja se skuplja u njegovo ime je Novi Zavet sa Bogom jer je reèeno “metnuæu zavjet svoj u njih, i na srcu njihovu napisaæu ga, i biæu im Bog i oni æe mi biti narod” (Jer. 31:33), novi Izrailj, sveti narod, carsko sveštenstvo (1 Pet. 2:9) koja ne slui samo jednoj porodici, plemenu, naciji ili kulturi, veæ postoji da ispuni svrhu iskupljenja u Bogu. Koliko god uzvišena izgleda ova vizija, uèeæi se odanosti ne smemo je izgubiti iz vida.

“Izmestiti se iz pojedinaène Britanske (Nemaèke, Ruske, Amerièke) pozicije u posebnu Hrišæansku vrlo je teško.”[4] Ja sam imala dosta sreæe u tom pogledu; kao izbeglica u poslednjem ratu, došavši da ivim u takozvanu neprijateljsku zemlju (gde mi je sada dom), nije mi bilo teško da napravim taj zaokret. Imajuæi iskustvo ivota u totalitarnoj zemlji, lakše mi je da spoznam opasnost priznavanja prednosti Dravi ili bilo kojem ljudskom autoritetu. Štaviše, iskustvo je je nauèilo dosta i o tome šta Crkva moe i treba da bude i kako u tome nije uspela.

“Prva dunost Crkve i njena najveæa sluba svetu je da bude u svemu zaista Crkva”[5] - “Crkva protiv koje vrata pakla ne mogu da preovladaju”; u tom duhu su Kvekeri 1661 bili osnaeni da objave da “duh Hristov, kojim smo voðeni ... koji nas vodu u svemoænu Istinu, nas nikad neæe pokrenuti da se borimo i ratujemo sa orujem protiv bilo kog èoveka, ni za carstvo Boije ni za bilo koje ovozemaljsko carstvo.”[6]

Ovo nas neminovno dovodi u konflikt sa ljudskim autoritetima, bilo da je to Crkva ili Drava. To je moda manje uoèljivo u takozvanim zapadnim demokratijama. Ipak, verujem da nismo dovoljno svesni naše okruenosti silama materijalizma, prioriteta i moæi našeg doba, ili postepene erozija ljudskih prava zbog preovlaðujuæe preokupiranosti naših vlada finansijskim obzirima umesto dobrobiti ljudi, ili nacionalnom bezbednošæu umesto dobrobiti cele meðunarodne zajednice. Uvuèeni smo u te sisteme našim potrošaèkim naèinom ivota i našom povezanošæu sa institucijama i industrijama koje ne rade na opšte dobro. U našem naporu da poboljšamo stanje, da li idemo uz logiku ovih sitema ili se radije od njih distanciramo? Da li se plašimo gubitka našeg ugleda ili moda proganjanja?

Èula sam da se govori da je umnoavanje Kvekera u poèetku bilo uslovljeno upravo time što su bili proganjani. Nisu izazivali progon, ali nisu mogli ni da ga izbegnu. Niko ne eli da se odrekne slobode i sigurnosti; ali ako smo voðeni i upravljani Hristom, znamo da nas neæe ostaviti bez svog Duha da se stara o nama. Moramo da rizikujemo i povuèemo prvi potez. Ukoliko je posledica muèeništvo, znamo da smo na pravom putu. “Ako svijet na vas uzmrzi, znajte da na mene omrznu prije vas” (Jovan 15:18)

Ponekad zaboravljamo da je na svom poèetku mirovna crkva - rani Hrišæani, Anabaptisti, sedamnaestovekovni Kvekeri - bila takoðe Crkva na Krstu. Sve tri grupe su doivljavale progone od strane crkvenih i graðanskih vlati, zbog svog naèina ivota i proroèkog svedoèenja koji je doivljavano kao pretnja crkvenim i dravnim hijerarhijama. Crkva je zbog svoje organizacije izgubila umeæe da ivi “po naredbi Boga koji sve èini po savljetu volje svoje,” (Efe. 1:11) tako da je postala ranjiva na verovanje onih pokreta koji su ponovo uèili da zajedno slušaju glas Boji, njemu se pokoravaju, i zbog njega u mnogo navrata i stradaju.

Kad moæ Crkve zadobije ovozemaljski karakter, uèiniæe sve da ovozemaljskim stredstvima potisne sve što potkopava njen autoritet, kao što se i Drava bori protiv svojih neprijatelja.

Stav Hrišæanina prema Dravi biæe umnogome odreðen prirodom negove ili njene Crkve. Sa stanovišta mirovne crkve, priznajemo da su vlasti od Boga da odravaju zakon i red, “sluga Boij tebi za dobro” (Rim. 13:4); ali i da je njihov autoritet stvoren i limitiran. U najgorem sluèaju, Drava moe da bude proeta zlom, zbog iskvarene prirode moæi i njene zloupotrebe. Demonski karakter takve Drave i njen potonji pad opisan je u Knjizi Otkrivenja. Kakva god da je zasluga neke vlasti, “ni u kom sluèaju ona ne moe da preuzme na sebe potiskivanje Boije volje.”[7] Dunost Hrišæanina je da bude obazriv i

“toga radi uzmite sve oruje Boije, da biste se mogli braniti u zli dan, i svršiviši sve odrati se” (Efe.6:13) tako da moe da se u sluèaju sukoba pridrava zapovedi “veæma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima” (Djela 5:29).

Autor

Ursula Windsor je roðena u Hamburgu, Nemaèka i 1939. emigrirala u Englesku sa porodicom kada joj je bilo petnaest godina. Obrazovala se i godinama radila kao bibliotekarka. Krštena u Luteranskoj crkvi pre nego što je napustila Nemaèku, prišla je Metodistièkoj crkvi u Engleskoj, i kasnije postala èlanica Verskog društva prijatelja - Kvekera. Sa pokojnim muem postala je prigovaraèica na plaæanje poreza u vojne svrhe, zbog èega je njen mu i osuðivan i zatvaran.

Crkva i Mir spaja zajednice, crkve i Hrišæanske mirovne organizacije u Evropi odluène u naporu da kao zajednica vere ive svedoèeæi za mir i nenasilje Isusa Hrista. Serije èlanaka “Teologija i mir” inicijativa su Crkve i Mira iz Britanije i Irske, sa namerom da osvetle razlièite aspekte teološke osnove za mir, pravdu i nenasilje.