Kad je avgusta 1947. godine Indija postala nezavisna, završila se jedna takva borba, koju je preko dueg vremena s naklonošæu pratila deo èoveèanstva sa naprednim idejama. Ovu simpatiju i interesovanje izazvalo je to što se u ovovekovnoj istoriji pokreta za slobodu po prvi put pojavio jedan novi element, a to je: nenasilno voðena borba protiv ugnjetaèke vlasti. Ne poklanjajuæi iskljuèivo panju od M. K. Gandija objavljenom i primenjenom naèelu u odnosu na ostale istorijske pokretaèke snage, moemo zakljuèiti da je ideja beznasilnosti, koju su u poslednjim vekovima zastupali samo pojedini mislioci kao što su bili: utopisti ili mrzioci sveta (1), iz faze špekulacije, knjievnosti ili iz faze sopstvene realizacije izrasla do pokretaèke snage jedne nacije. Poznavajuæi istoriju jasno je da iskljuèivo sama ova ideja nije dovoljna da bi se odrala nezavisnost jedne drave. Ovo dokazuje i primer Indije. Ipak je ideja o nekorišæenju sile postala jedna od najviše polemisana i diskutovana, a u nekim sreænijim sluèajevima i primenjivana koncepcija. Nesumnjivo je da danas zato toliko govorimo, polemišemo i traimo naèine primenjivanja ovog naèela, pošto iza nas stoji dovoljan dug istorijski period razvoja i mnogo puta nazadovanja. Preðeni istorijski put pokazuje brojni poraz primene nasilnih sredstava. Bez obzira dali je èoveèanstvo imalo zlatno doba èovek je uvek oseæao nostalgiju, prema vremenu u kojem ne samo da nema nasilja, nego ni zakoni nisu bili potrebni. (2) I to je èinjenica da je èovek veæ i ranije tokom istorije pokušavao da izgradi put ka nekom mirnijem ivotu. Ako dakle elimo shvatiti ovakve tokove naèela današnjice i njihovo umetnièko pretstavljanje moramo oiveti nekoliko istorijskih èinjenica. U interesu ogranièavanja našeg iskazivanja naš kratki osvrt zapoèeæemo postankom Hrišæanstva. Na ovo nas upuæuje dva uzroka. Jedan je da nam se èini: da sa širenjem hrišæanske misli, naroèito u Evropi moe se ostvariti veliki san èoveèanstva: mir. Usled takvog svog društvenog uticaja hrišæanstvo je znaèilo veliki eksperimenat u ivotu èoveèanstva. Drugi je uzrok baš stim u zavisnosti: bez obzira dali æe neko s nauène ili umetnièke strane prilazati problemu ne primenjivanja sile, pretpostavljaæe poznatim istorijat proteklih dvehiljade godina te æe i primere odabirati iz njega. Nesumnjivo je da je sila èinila temelje prvobitne zajednice i ranog robovlasnièkog društva. Poslednje pomenuto društvo se po karakteru temeljilo na ugnjetaèkoj delatnosti vladajuæe klase, ali sila nije bila usmerena samo ka unutrašnjosti nego se manifestovala i kroz razne ratove i osvajaèke pohode. Dovoljno je osvrnuti se samo na egipatsku, grèku i rimsku istoriju radi shvatanja istoga. Hrišæanstvo je nastalo u okvirima robovlasnièkog društva, u poèetku je izrazito bila religija protiv primene sile. Po mišljenju prvih hrišæana trebali su voleti neprijatelje i na silu odgovarati blagošæu. Karakteristièan je naèin kako opisuju Hristovog vojnika: oklop mu je vera i ljubav, šlem mu je nada, a maè mu je duša. Pracrkvena zajednica smatrala je rat kao satansku silu, idealni heroj im je bio taj muèenik, koji je bez ikakve oruane zaštite znao rizikovati ivot za svoju veru. To su nazivali muèenikom, to jest svedokom. Po pitanju ne primenjivanja sile prethodno zauzeto principijelno stanovište se postepeno menjalo, u takvoj meri, u kojoj meri su vernici bili primorani da se poistoveæuju sa interesima drave koja se borila od migracionih masa. Opravdavanju takvih pomeranja principa prihvatili su se znameniti teolozi. Sveti Agošton uvodi pojam "rat prohtevan od Boga" koji prua moguænost hrišæanskim vladarima da vode rat, i dok velièa vrlinu poslušnosti daje hrišæansko opravdanje vojniku koji se pokorava nareðenju. Pokazuje misaonu dvojbenost kada piše ovo: "veæa je ta slava ako ubijemo sam rat ... nego ako ljude ubijamo maèem, i bolje je mir odrati mirnim putem nego ratom". (3) Nesumnjivo je bilo, da æe istorijska neminovnost pre ili kasnije stvoriti takve ideologe, koji æe se osloboditi takvog dualizma, te æe zauzeti stav pored nasilnièkih metoda. Tome je doprinelo i to, da je rat bio na poèasnom mestu kod Germanskih naroda (rasa) stopljenih u hrišæanstvo, bogovi su im ratni bogovi, najistaknutije vrline su im bile baš ratnièke, a pogibija na bojnom polju obezbedila je najbolje nagrade ratniku. Kada su u 11. i 12. veku narodi Evrope kernuli u krstaške pohode protiv "pogana", veæ smo æuli ovo: "...ti vitezovi i drugi laici, koji u borbi protiv pogana liju svoju krv, poseduju novo sredstvo isposlovanja svoga blaenstva". (4) Dogaðaji su se logièki nizali: neuravnoteena misao se okrenula i protiv sebe, borbi protiv spoljašnjeg neprijatelja uskoro se prikljuèuje obraèun sa unutarnjim protivnikom, i u 13. veku poèinju inkvizicijski procesi. U doba renesanse veæ se hrišæanin bori protiv hrišæanina. Engleski kralj Henri VIII je podrugljivo poruèio papi koji ga je molio za pomoæ protiv turaka da:"englezi ne poznaju druge turke, no te, koji stanuju na drugoj obali La Manša" (5) (to jest francuze). I u meðuvremenu dokle je dospela poèetnu hrišæansku misao negirajuæa neupuæena politièka umetnost, to dobro poznajemo iz Machiavellievog neobuzdanog politièkog razmišljanja. Tada se veæ u potpunosti razjasnilo da je ova situacija, koju je hrišæanska idejnost pokušala da promeni, neopozivo se pribliavala prvobitnom stanju. Bilo bi naravno jednostrano prikazati samo ovu stranu istorije, da ne spomenemo protestovanja boljeg dela èoveèanstva, protiv sve rasprostranjenijeg institucionisanog uništavanja èoveèanstva. Narod, koji je na svojoj koi oseæao borbe gospodara uvek je sa nepoverenjem prihvatao misao "posveæenja" ratova. Ali meðu ljudima punih duha bio je jedan Mor ili Erasm, koji je jasno video besmislenost ratova i unutrašnjih krvoproliæa. Njihova protestna reè ili naèin ivota nije mogla promeniti metode gospodara. Neoškolastièari u meðuvremenu izraðuju teoriju pravednog rata i u tome ih nije sputavala crkvena tradicija, jer su pacifizam proglasili jeresom. Takoðe su koncipirali zakon prirode i naèelo dvojnog uticaja. Po ovovm poslednjem, jedno dobro delo moe bit i sa štetnim nuspojavama, ali ako zbog nekog teškog razloga moramo prihvatiti i negativne posledice, tada moemo odabrati nasilni put. To je takozvana teorija dupleks efektus, praktièno je sve omoguæavala, jer je svaki od protivnika donosio sud o sebi, tojest teinu situacije, i za afirmisanje politièkih i ekonomskih interesa uvek je bilo spremno opravdanje. Uskoro se stvaraju nacionalne vojske, i èemu je sposobna nacionalna romantika, dobro pokazuje Napoleonov bezumni rat u interesu "glorije". U periodu svakolikog zataškavanja i sa prelivom idealistièkog sadraja, glasile su kao realistièka brutalnost, reèi Mackiavellievog naslednika, pruskog vojnog teoretièara, Karla fon Klausevitcneka poèetkom prošlog veka: "Taj koji nemilice koristi silu, bez da ustukne od gubitka, taj ima nunu prednost u odnosu na protivnika, koji manje odluèno koristi silu...Uvesti umerenu teoriju u filozofiju rata bilo bi absurdno." (6) Bilo je to dobro upotrebivo naèelo u Prusko-Francuskom ratu. (7) Zatim sledi naš vek, koji je i na polju primene sile doneo svoj svojevrsni doprinos: istrebljivanje rase. U robovlasnièkom društvu pobednici su se zadovoljili stim da su potlaèene narode drali pod vojnim i ekonomskim nadzorom, u gorem sluèaju lišili su uh slobode, ali su im ivote ostavljali. (8) U 20. veku pak, u buci prvog svetskog rata, mladi turci istrebili su sirijske Jermene (više od milijon ljudi) (9), a za vreme drugog svetskog rata teklo je metodièno istrebljavanje jevrejskog naroda. U opštem smislu moemo reèi, da sa starim metodama ali u mnogo veæim razmerama tekao je sukob naroda i kontinenata. Evropa je dospela na najviši stepen vojevanja klasiènim orujem. Verovatno je kratka ova istorijska skica, ali smo morali opisati i mraènu pozadinu, da bi smo pokušali staviti i svetlije boje na ovaj pano. Verovatno je nebo istorije bilo veoma crno 5.nov.1919. kada je Gandi pisao o tome, da je I sv. rat naizgled samo uvertira jednom drugom mnogo veæem ratu, s obzirom da je u Francuskoj, Engleskoj i Americi samo raslo nezadovoljstvo. (10) Prividni pobednici su grcali pod novim teretom. (11) Svoje doba smatra dobom sirove snage i brutalnog nasilja. (12) Sa velikim optimizmom citira Englesku poslovicu: "Every cloud has a silver lining" (13) 8.sep.1920. napisao je sledeæe : " Èvrsto sam ubeðen da današnja Evropa ne otelovljuje duh hrišæanstva, nego sotonin. Poslednji rat od svega jasnije dokazuje satanski karakter civilizacije koja trenutno vlada nad Evropom. Pobednici su u ime pravde prekršili svaki moralni zakon. Razlog zloèina ni izdaleke nije duhovnog karaktera, nego grubo materijalistièkog. " (14) Oèita je smisao Gandijevih reèi u kojima sa ne-marksistièkim terminima ukazuje na faktore koji izazivaju i razbuktavaju rat. Gandijev ivot je bio jedno neprestano naprezanje ka satiagrahi (privrenost prema istini), ka ahimsi (neškoðenju) i ka maitri (ljubav svakog ivota) i pridavanju vanosti ovim naèelima u kotlu ugnjetavanja i strasti koje nosi ime Indija. U stalnom sukobu indijskih, muslimaskih i engleskih interesa u dobu krvavih pobuna i njime sliènim krvavim osvetama smršavši do kostiju znao je ostati nekompromisni pedstavnik svojih naèela. Mada zakone istorije i društva ni on nije mogao promeniti i izvojevanu nezavisnost svoje drave mogla je osigurati samo (meðutim uz njega odrasla) politièka garda i odgovarajuæe organizovana dravna vlast, njegova borba ne moe se srediti samo jednim pesimistièkim mahom. Razmislimo: koliko je èinio èistijim borbu za slobodu jednog naroda i prilikom toga koliki moralni kapital je iskovao èoveèanstvu. Ne zaboravimo: to je prvo pravo prenuæe èoveka modernog vremena to da probleme koje su se ranije rešavale samo silom proba okonèati strpljenjem i razumevanjem. Misli su mu naišli na plodno tlo i u drugim idejnim strujanjima. Meðu njima po znaèajnu se izdvaja beznasilni graðansko-pravni pokret amerièkih crnaca. Voða je bio Martin Luther King "prorok ne primenjivanja sile" (15) èak je i sudbinu delio sa Gandijem. 14 godina posle Gandijeve smrti 1962. u Albaniju (Georgija), kada su crnci prilikom mitinga napali policiju King je rekao: " U ovoj borbi ne moemo pobediti flašama i ciglama ". " Imamo tako jako oruje " – rekao je govoreæi o ne primenjivanju sile, jednom drugom prilikom – " protiv kojeg ne znaju šta da èine. Èak i ako nam oduzmu ivot, imamo snage! ... oseæamo, da smo mi savest Amerike. ". (16) Uprkos tome, što su ga zadesila mnoga iskušenja zbog nepovoljne situacije crnaca, da svoj pokret pretvori u nasilnièki masovni pokret, (17) do smrti je ostao veran radnom programu. Graðansko-pravni pokret crnaca je jedan od mnogobrojnih duhovnih ili društvenih strujanja današnjice, koji kontrolišu nasilje. Izvan tradicionalno protivratnih hrišæanskih religija susreæemo se sa potpuno novim pokretima koji nemaju istorijske korene, kao što je bio pokret hipika skoro. Pored toga u programima politièkih stranaka i u tekstovima meðunarodnih ugovora sve èešæe se pojavljuje izraz odricanje od nasilja. Po toj osnovi su u nekim zemljama ukinuli smurtnu kaznu, i verovatno zbog toga nisu pogubili mnoge, na smrt osuðene, zloèince u Sjedinjenim Amerièkim Dravama. Istovremeno ni jedan pokret ne iskljuèuje iz svog arsenala oruja duhovne borbe, i preko toga, u zavisnosti od "temperamenta" pokreta uèestvuje u uliènim demonstracijama, pokretima graðanske neposlušnosti. Braæa Berrigan na primer, èiji je proces sad u toku sa krvlju ivotinja polili su kartoteku vojne evidencije, drugom prilikom spalili su je napalmom u znak protesta protiv rata voðenog protiv Vijetnama. (18) Ovi ljudi veruju u to da svojim delovanjem mogu uticati na mišljenje drugih i tako obrazovano javno mnenje moe dati pravilan tok dogaðajima. Istovremeno pored protivnika nasilja razvio se tabor onih koji su imali pretenzije za nasiljem, takoðe sa raznolikim raslojavanjem. Ovi su èas teili da prigrabe politièku vlast, èas su isticali sebi za cilj preobraenje društvene strukture. Dovoljno je ako pomislimo na pariske ðaèke demonstracije 1968 i na ostale zapadne ðaèke pokrete razvijene pod uticajem raznih ideologija. Mnogo veæih razmera od ovih bile su spreèavajuæe akcije pojedinih revanšistièkih partija ili borba naoruanih revolucionara treæeg sveta protiv ugnjetaèa. U liku Che Guevare ili Camilo Torrez-a mase su videle svog politièkog odkupitelja. Tuno nasleðe prošlosti, i uzbudljivi ali odgovorni problemi sadašnjosti istovetno podsticali su èoveka današnjeg doba da se iskreno suoèi sa ovim teškim vremenom istorije èoveèanstva, i pokuša svesti pouku istorije. Èovek koji je postao odrastao, koji je u oblikovanju prirode dospeo veæ do samog èoveka i koji manipulativnu delatnost ispoljava na nivou pojedinca i društva, prionuo je tome da sa kritièkim trenucima istorije nauènom i umetnièkom analizom zapoène sakupljanje dokaznog materijala za oblikovanje jednog novog stava. Samo to moe pomoæi u tome da pripomognemo postepenom razvoju ne rešenih problema rata i mira. U završavanju analize vlasti i sile, skiciranju fenomenologije nasilja lavovski deo prihvatili su pisci i pesnici. Neophodno se javila ova analitièka tenja, posle prvog talasa ratne literature. Posle patetièkok reportanog opisivanja pobeda i poraza, pobednici i poraeni podjednako su se okrenuli ka sebi i traili uzroke, koji su doveli do oruanog sukoba èoveèanstva neprimerenih razmera. I prikazivanja ratnih radnji više puta su postala samo okvir jedne duboke psihoanalize, gde je nasilje ili jedan dublji opis naravi vlasti postao cilj. Zahvaljujuæi izdavaèkoj delatnosti ne oskudevamo u stranim romanima, pripovetkama ili dramama ovakvog karaktera. Na primer u pisanju Henrih Boll-a od 1957 kada mu se pojavio prvi kratki roman na maðarskom jezuku. (19) Prua nam se moguænost da u stopu pratimo misaoni razvoj jednog takvog èoveka koji noseæi traume jednog svetskog poara, preko celog ivota neprestano ponovo i ponovo analizira i vaga svaki ljudski postupak. Njegov najuspešniji roman "Bilijar u pola deset" (20) slae se bezmalo iz preseka podsvesti (dovitljiva opaska Ungvari Tamaš-a). Od tada mu objavljene pripovetke, èlanci (21) nedvosmisleno ga stavljaju u tabor onih što se odrièu nasilja. Romani Graham Greene-a uvek daju odlièan uvid u situaciju sa lica mesta (22) ugnjetavanja, nasilja i politièkih previranja. Dürenmatt-ove drame majstorski prikazuju rušilaèki uticaj novca i ekonomske moæi na moral. (23) Hochwlder-ovo pozorišno delo u vezi dogaðaja o paragvajskim redukcijama otkriva nam pokušaj jezuita verskog konstituisanja drave, pokazavši da drava ne moe oskudevati funkciju sile. Gramskijev uèenik Silone napisao je (25) na koji se tragièan naèin završila sudbina V Celestin pape, koji nije znao da se poistoveti sa svetovnom politièkom vlasæu papstva u XIII veku. Mogli bi nastaviti nabrajanje na primer sa Schwarz-Bart-om (26) koji je sa velikom umetnièkom snagom obradio sudbinu jevreja i dogaðaje neèoveènog rasnog istrebljavanja ovog veka, umesto ovog pomenuæu dva imena koja još nisu predstavljena kod nas. G. Cezborn na primer napisao je kako rat deli ljude daleko od fronta, kako je bio prisiljen Albert Schweitzer da privremeno zatvori bolnicu u Lambareni, kao "graðain neprijateljske drave". (27) U jednoj svojoj drugoj knjizi, (28) protestuje protiv nemilosrdnosti rata u Aliru i opisuje taj proces koji francuze poštenog mišljenja èini protivnikom rata. Morris West uvek postavlja delikatna pitanja i opisuje majstorski, ovo èini i tada kada pokušava odgovoriti na to do koje se mere kvalifikuje kao ratno delovanje ubistvo jednog vojnika neprijatelja i od kada je obièan zloèin (29). U romanu "Ambasador" (30) prikazuje taj konflikt savesti koji vijetnamski rat budi u onima koji su se umešali u ovu besciljnu borbu. U ovom kratkom i ne nadaleko taènom opisu istièe se da brojne odliène predstavnike strane knjievnosti zanima umetnièko pretstavljanje zapoèetog procesa u razmišljanju i moralnom stvaranju ljudi. Prirodno se budi pitanje u nama: dali je našim domaæim piscima interesantna ova oblast, doprinose li ka tome usmerenom istraivanju svetske knjievnosti. S obzirom da nisam èitao èlanak u ovom predmetu recenzentnog karaktera odluèio sam da æu sakupiti nekoliko domaæih radova i pokušaæu da prikaem njihov u tom pravcu usmereni sadraj. Kako je to uspelo, sud æe dati èitalac, meðutim sa sigurnošæu moemo konstatovati: da maðarska knjievnost na svetskom nivou prikazuje problematiku primenjivanja ili ne primenjivanja sile. Dele razglaba pitanja prošlosti, sadašnjosti ili buduænosti kao i u odabiranju skiciranih konflikata kao i prikazivanjem njihovih nijansi dostigli su visoki stepen u umetnièkom isticanju suprotnosti. Poveæava vrednost dela, da su i takvi naši pisci smatrali za shodnim prikazivanje po kojeg perioda, koji su u liènosti uvek bili svrstani, koji se nikad nisu odrekli od svoje revolucionarne prošlosti, društvenog osnovnog stava. Od ove svrstanosti dela postaju teška, jer samo taj ima verodostojnost, realistièko vredno ispoljavanje koje je i sam osetio da u brzaku istorije koliku odgovornost znaèi odabiranje ovakvog ili onakvog sredstva. Za pregled dela nude se razna gledišta, sa obzirom na to da smo ranije veæ dali kratku istorijsku skicu, svrstajmo ih po hronologiji prikazanih dogaðaja. Zapoènimo red sa romanom Deri Tibora napisanim 1966-godine, "Izopšitelj"-em (31), koji nas vodi u IV vek. U veku, u kojem zapoèelo spletanje crkve i rimske dravne vlasti. Roman je biografija milanskog biskupa Ambrusija. Pisac iza razigranog tona razglaba teška pitanja: kako ume Ambrus, biskup koji je iveo svetim ivotom da usaglasi osnovna naèela svoje vere, sa borbom protiv arijanskih jeretika i varvara i kako je sposoban primeniti diplomatske smicalice u odnosima snaga u vlasti tog veka. Deri duhovito prikazuje Ambrusevu teoretsku dvojnost. Pri rukopoloenju biskup je podelio svu svoju imovinu, u jednom kasnijem govoru javno se zalae protiv privatne imovine i karakteriše ga kao protivbonu i neprirodnu, koji nije u saglasnosti ni sa svetim pismom, s obzirom da je "imovina koren greha koji sapliæe razvitak istine zahvalnosti i drugarstva u ljudskoj duši." Sledeæi dan nam pak kazuje, da nije svaka imovina grešna, jer "imovina ... dobrog bogataša uzdie na put vrlina." (32) Ta svesna dvojnost pokazala se i u procenjivanju vlasti, i sa naroèitom oseæajnošæu prikazuje ovo Deri, u diskusiji Ambrusa i Teodosijusa. Biskup jednom predstavlja da je "elja za vlašæu greh od ðavola i da su kraljevstva ... zaèeta u grehu", drugi put opet opredeljuje se da "U postojeæim okolnostima ipak postoji ... potreba za kraljevstvima i carstvima, ... pravednim kneevima." (33) Istovremeno predstavlja da je carska vlast od boga data, s druge strane da je od ðavola. Jednom kazuje da razum i narav potièu od boga, a drugi put da su od ðavola. Osuðuje takve osvete prema remetiocima reda koji oduzima i ivote nevinih ljudi. Osuðuje takve odmazdu (represaliju) narušavanja reda koji oduzima ivote nevinih ljudi, a drugi put æe i sam biti uzroènik smrti ljudi. Ambrus iveæi u takvom polarnom naponu, Pre smrti borio se samo s jednim osnovnim problemom: "Dali smo iveli ispravno? Kakav svet ostavljamo za sobom ?" (34) Pišæev æaskav glas ne moe potisnuti to pitanje koje iz daleka prizvanja amo: kako èovek treba da ivi, ako eli za sobom ostaviti jedan bolji svet? Treba li da upotrebi silu ili ne? U vremenu posle Ambruseve smrti ovu dilemu rešio je hrišæanski svet i dok smo stigli do 1243-godine, veæ smo prebrodili krstaške ratove. Illyeš Ðula vodi èitaoca u vek "Unutarnjih èistki" (35), meðu vrhove Pireneja, gde se izdie zamak "Montsegur". Malobrojna vojska sastavljena od vojnika i vitezova brani zamak od krstaša. Posada ne brani samo tvrðavu, nego prua utoèište grupi jeretika koja sebe naziva "katarima" to jest èistima. Roman opisuje odbranu tvrðave i njenu prisilnu predaju. Ileš oslikava tri grupe ljudi. Na jednoj strani stoje krstaši koji slue ispreplitane dravne i crkvene interese. Za najvaniji zadatak smatraju duhovno, a ako je potrebno i fizièko uništenje jeretika. Nastojanje im je loše, èak i onda kada pisac oblikovanje pojedinih likova završava poprilièno senovito. Najsimpatièniji meðu njima je Gerard, pred èijim oèima je "blistao mio lik Svete Majke" (36) kada se opasao maèem, da širi nauk ljubavi. Drugi pol stavova predstavljaju katari koji su u potpunosti pristalice ne primenjivanja sile. Ne mogu da se late oruja i ne mogu ubijati. Ipak su optimisti, jer veruju u to da æe njima poveren nauk iveti i onda ako njih istrebe. Smrt nauke ne izaziva naime smrt njenih predstavnika nego njena neuravnoteenost. Pred nama je primer na šta je dospela crkva koja je dobila dobru boju reè, ako pobedu svoje vere oèekuje od nasilja, kae En Marti biskup katara. (37) Nemoguæe je na ovom mestu ne misliti na Kingove reèi. Taèno je da se narodi mogu istrebiti, meðutim preko njih nošena ideja moe iveti i dalje, moe se preporoditi makar i zaobilaznim putevima. (38) Izmeðu krutih puritanskih katara i med neobuzdanog stava krstaša stoji Perella komandant tvrðave odrastao i iveo u duhu viteških vrlina. Bio je olièenje poštenog ali realno razmišljajuæeg èoveka svojega doba i zbog toga je interesantna njegova sudbina za nas. Targediju mu èini to da ne ume preuzeti metode protivnika: verolomstvo, nasilje, ubistvo. Oseæa se u klopci: "ako saèuva poštenje umreæe, s druge strane ivot je sama prljavština". (39) Zato prihvata neravnopravnu odbranbenu borbu i u svom padu samo to oseæa utehom da je poštenije pripadati muèenicima nego muèiteljima. Ne pomišlja ni na osvetu ama od toga "opet samo greh raste neogranièeno do neba, ... obavijuæi zemlju u paklenu tamu". (40) Borbe unutar hrišæanstva ni dalje ne prestaju. Nakon 200 godina poèela je verska borba protiv husita. Ovo doba nam opisuje Šanta Ferenc u svom malom romanu "Izdajnik"-u. (41) Pisac jedne noæi prizva èetiri èoveka: Vaclava Jeseka od carskog plaæenika nastalog husitskog ratnika, Jana itomira koji je od husite postao carski plaæenik, Esebia popa i jednog seljaka. U izmišljenim dijalozima petorice ponekad od strasti zagrejanim ispadima pisac majstorski opisuje bezmalo celokupnu problematiku primene ili ne primene sile. U ovoj knjizi od oko 150 stranica moemo naæi sve te argumente koje su predstavnici pojedinih stavova pomenuli za ili protiv. Zajednièka je crta ljudi što ih opisuje Šanta ele da budu sretni. Èovek eli blaenstvo tu na zemlji, samo to ima znaèenja. Šantini likovi kao i Dery-jev biskup znaju da èovekova sreæa zavisi od toga kako ivi dok ivi. Junaci vide razne puteve blaenstvu. Jan i Vaclav u potrazi za istinom, to jest doivljavaju svoju sreæu u dovoðenju istine do trijumfa. Esebij predlae uivanje ivota osloboðenog problema. U pišèevoj liènosti Šanta opisuje, razmišljajuæeg noæu kraj svetiljke nad knjigama bdijuæeg zasad još ne obavezanog èoveka. Svaki tip èoveka svojim putem eli dostiæi blaenstvo, neæe biti sretniji ako mu drugi nasilno ele svoju zamisao prisiliti. Postupke ovih ljudi odreðuju te maksimalne vrednosti kod kojih su stupili u slubu. Šantini likovi poseduju razlièite maksimalne vrednosti. Takvi su na primer: pravda, dobrota, vaeæa istina, pošten ivot, korist celokupnog èoveèanstva, usreæiti celokupno èoveèanstvo, pošteni red, dobar ivot, matrijala dobra ivota, majke da podiu svoju decu. Likovi su se obavezali za te maksimalne vrednosti. U funkciji toga biraju sredstva i metode. Moemo ustanoviti dve dobro raspoznatljive grupe sredstava. Meðu nasilne metode svrstavamo maèem ili sudijskom odlukom donete presude, puškom, noem, kopljem izvršena ubistva, svakojaka muèenja, davanje naredbi za pucanje u mase, odrubljivanje glava. Osim ovoga susreæemo se sa oruanom borbom za vlast, to jest krvoproliæima velikih razmera. Razum treba upotrebljavati umesto maèa, treba da pazimo jedan na drugo, treba traiti ono što nas povezuje, a ne ono što nas razdvaja. Za otkrivanje zajednièke istine, treba primenjivati um i strpljivu uviðajnost. " Reci reè ... veruj, da æe zaèeti! " - kae na jednom mestu (42) Jan itomir. Potreban je mir, ne sme se latiti maèa, ne sme se tuèi, istrebljavati ljudi. Obe strane osuðuju, metode koje suparnik koristi. Oni koji koriste nasilje jasno kau, dosad ni jedan car nije napustio presto, da bi tamo nasadio um. Ljudi su vazda propovedali dobro i pravdu, i u ovome je ponekad i vladar pomogao, ali je narod uvek silom drao na uzdi. Propovednici dobra ili pravde najèešæe su pritvarani a èesto su ih i ubijali. Ima nepodnošljivih situacija kada je po svaku cenu oèuvanje mira jednako sa smræu i tada ne primenu sile proklamuju samo malograðani ili kukavice. Nasuprot Vaclavu Esebiju poziva se na Krista, koji je u afektu i sam zgrabio biè. Protiv primene sile èujemo sledeæe. Nasilje ne poštuje razum, prouzrokuje plaè, novu bedu, raða protivnasilje. Nerazumno je decenijalno, zemlju obliti krvlju, zbog toga æe uvek narod izvuæi deblji kraj,jer borba uništava vrednosti, sputava ekonomski razvitak. Ubija dete, oca, mladoenju, uništava više ljudi nego kolera ili kuga. Uništava ivot ! I u meðusobnim odnosima ljudi veæ milenijumima nije unapredila èoveèanstvo. Moe da se desi i to, da nasilne metode ne slue maksimalnim vrednostima, jer naprimer veoma èesto samo se teško moe odluèiti, kod koga je pravda, ako se uopšte moe odluèiti. Metode suèeljavaju svoje zastupnike. Sudbina onih što ne primenjuju silu je tamnica, okov, lomaèa, jer tog ko se ne lati oruja, da i sam ubija, ubijaju. Nasilnici u èoporu gone mirnog, koji ne eli da ubija. Onaj koji primenjuje silu mrzi onog koji razmišlja. alosnu aktuelnost poseduju ovi argumenti, dovoljno je pomisliti samo na Kingovo ubistvo. U svakodnevnom ivotu obièno ne teèe proklamovanje maksimalnih vrednosti, nego ljudi delaju. Vanjski posmatraè, po dogaðajima, moe svesti zakljuèak na prvobitnu teoriju šta je to, što upravlja ljudima. Vidi se da pisac svedoèi o poštovanju ljudskog ivota. U ime visokostepenog poštovanja ljudskog ivota, osuðuje stav hrišæana. Hrišæanin veruje u Boga, koga smatra Pravdom, i koji je zabranio ubistva. Baš bi zbog toga trebalo biti skandalozno, za hrišæana, ratovanje hrišæana. Ako se naime dve hrišæanske vojske bore jedna sa drugom, na kojoj strani stoji Bog, koji je sama Pravda ? Moe stajati samo na jednoj strani. Zbog toga su popovi i biskupi pravdavajuæi rat prevarili narod. Tu je i drugi problem, dali æe Bog oprostiti grehe, ako carskim posta usit sad veæ u ime Boga ubija? Na jedan naèin je ubica, a na drugi nije ? Potvrðuje li uzvišen ideal ubistvo? Po istoriji postojalo je toliko uzvišenih ideala, koliko i drava, na posletku je zbog toga ostalo ubijanje ljudi. Vaclav i itomir podjednako veruju, da izvršavaju Boijji sud, dakle u tu korist izvršeno ubistvo ne smatraju grehom. Pored ljudi koji se bore za naèela nalazimo i lik seljaka. Siroma èovek je unapred sumnjièav prema onima što primenjuju silu. Ovi stalno proklamuju, da ele njegovo dobro i od njega trae polaganje raèuna pravde i èasti. Siromahu obojica èine zlo; jednu kozu odnosi jedan a drugu drugi. Seljakova sudbina je reprodukcija. U ratu uništena dobra treba ponovo proizvesti, svilu, tkaninu, dvorac, zid, blago, crkvu. Pre æe biti sve ovo, no što æe mu nad glavom biti zamenjena šindra. Zato se seljak prikriva, realan je politièar, jednima kazuje ovo a drugima ono. Zna da to nije ivotni princip u velikom stilu, ali ne smatra to grehom. Za kraðu ne prezire sebe, to oseæa tako; i za više je radio. To što ne ratuje, ne smatra kukavièlukom, više snage iziskuje od njega, veæu mu rtvu znaèi borba sa siromaštvom, odgajanje devetoro dece. Kao što rekosmo, Šanta veoma visoko ceni ljudski ivot. Ovo se èini uèvrstiti i negov godinu dana kasnije objavljen roman"Peti peèat" ( 43) . Radnja dela se moe srazmerno kratko preprièati. Krajem smo drugog svetskog rata. Gostionièku druinu sastavljenu od jednostavnih ljudi, zbog potkazivanja hapse " Njilaši" , voljni su da ih oslobode samo onda, ako jednog zbog izvršene sabotae na smrt izmuèenog, baš umiruæeg radnika izšamaraju. Likovi ovog dogaðaja, koji su ranije mnogo polemizirali o naèinu poštenog dranja, sada postaju heroji i odbijaju ovaj neljudski èin. Postoji samo jedan izuzetak, Ðurica, èasovnièar, koji udara obešenog èoveka. Njegov æe postupak, meðutim sam èitalac opravdati : u svom stanu skriva dvanaestak napuštene dece. Ðurica, rtvuje samopoštovanje zbog toga, da bi deca ivela. I u ovome se romanu oglašava èovekov prohrtev za blaenstvom. Kovaè, stolar govori :"... zbog toga se rodih na zemlju, da bi bio sretan.... To je najveæa zapovest ivota! " (44) Ali kako èovek da bude sretan u dobu fašizma, o kojemu agent Kiralj kae: "U ovom svetu se ne moe iveti!" (45) Èinjenice opravdavaju, da u neljudskom svetu po svakodnevnom shvatanju blaenstva nema, samo borba sa problemina pod nasiljem vlasti. Likovi pokušavaju zamisliti sebe u jednom drugom svetu, i polemiziraju o tome, ako bi se ponovo rodili, dali bi eleli biti ljudi vlasti, ili kao sada, jednostavni, obièni ljudi. Ovde pisac sa taènom psihoanalizom opisuje unutrašnja previranja svojih likova. Zato je verodostojan ovaj opis, jer odraava unutašnji svet odgovorno razmišljajuæeg èoveka današnjice. Na ovo pitanje se naime ne moe "na mah" odgovoriti. Kovaè bi na primer odabrao tip idealnog èoveka bez vlasti. Ali nije sam. Zbog patnje ostalih "s vrelim èelom i stegnutim grlom" (46) u mislima bira "drugog", mada oseæa, koliko je trenutno slab. Ova nas scena dobro podseæa na Green – ovog Mr. Smith-a, koji u graniènoj situaciji, za enin ivot, nasuprot svom ubeðenju, èak bi i ubio, ali bi jako alio. (47) Èoveku se èini, dok se neki i danas opredeljuju za nasilje, kod moralnog najrazvijenijih javlja se novi momenat: veæ ne opravdavaju ovo zbog toga su tuni, jer znaju: u graniènim situacijama nije sigurno, da æe umeit verni ostati svojim idealima. Da, veæ smo krajem dvadesetog veka. Nakon dva svetska poara ljudi se instiktivno okreæu ka takvim novim mislima, oblicima društvenih ureðenja, i moralnim dranjima, koja naizgled obeæavaju izbegavanje jednog novog svetskog poara. U ovoj atmosferi mnoge obuzima Gandijevo uèenje, koje je veæ postalo poznato širom sveta. Mnogo ga raspravljaju, strasno zauzimaju stav za ili protiv. Èesto mu gledišta napadaju najbolji drugovi, politièki saborci. Ni Nemeth Laslo nije umeo izvuæi sebe od privlaèenja prikazivanja èari njegove liènosti, kao i oko njega komešajuæih vanredno interesantnih društvenih odnosa punih protivreènostima. U 1962 obljavljenom studiju pod nazivom " Sredstva istine " ovako piše o ovome: "Gandi ... ime ... sam mu za vreme nemaca prvi put napisao, i to kao geslo: potreban nam je novi evropski Gandizam ... Gandijev sam ivot smatrao uspešnim ivotom, on je dokazao, da se sterilnim sredstvima, i sa orujem višeg morala moe postiæi istorijska pobeda." (49) Kasnije se ispostavilo, "da kraj mu ivota ni Gandija nije poštedeo dvoumica" (50) Pred smrt ga obuzima bojazam, da æe njegov veliki istorijski ogled, koji je bio usmeren ka : moe li se i neistorijskim sredstvima praviti istorija, postoji li ne makijevelijevska politika" (51), biti bezuspešan. U ovom studiju formulisane misli Nemeth Laslo umetnièki izraðuje u drami "Gandijev smtr" (52) Na poèetku drame saznajemo, da æe Indija uskoro postati nezavisna, a baš zbog rešavanja teritorijalnih i verskih pitanja "vazduh je pun tinjanjuæie mrnje" (53) Gandi je još optimista: ima poverenje u èoveka, u uviðajnost. Sa tim kreæe u Noakali, na smirivanje tamošnjih krvoproliæa, da bi u srcima onih što jedni druge ubijaju zna uspostaviti jedinstvo, oseæaj bratstva, tada æe "... politièka uzavrelost postati nesposobna, Indija æe kao primer, mirne koegzistencije naroda svetleti ljudskom rodu" (54) U dungli Noakalija meðutim hvata ga sumnja u snagu satiagraha. Ovde vidi, što je za njega bilo oruje jakih, to je za mase samo pasivan otpor slabih, neposlušnost. Nakon osloboðenja moe izbiti èovekova prava narav i "iz šampiona pravde moe izmiliti obuzdani ubica." (55) Oseæa, da su gvozdeni zakoni istorije preuzeli vlast, i da je on veæ samo "usamlljeni glas u pustinji". Radije bi voleo istupiti iz ovog sveta "nego biti bezpomoæan svedok kasapljenja podivljalih ljudi".(56) Mora da gleda kako ni voðe ne umeju po dolasku na vlast da primenjuju naèelo satiagre, i zbog toga sudi Nehruove Politièke metode "evropskim makiavelizmom preliven sa malo domaæim licemerjem ". (57) Èini još jedan poslednji prividno uspešan napor, za smirivanje strasti, meðutim raspaljene versko-politièke strasti uskoro mu orujem gase ivot. Nemeth Laslo, Gandijevom, ali ujedno i cilju èoveèanstva, oznaèava jedan veliki zadatak: "Pronaèi više naèelo, na osnovu èega æe mnoštvo malih nacionalnih verskih interesa, koji su u svom krugu, naravno svi opravdani, moæi da se usaglase" .(58) Istraivanje ovog naèela izuzetno je znaèajno za èoveka što ivi u opasnosti od atomskog rata. "Ili æe èoveèanstvo izvršiti samoubistvo ili æe baciti oruje, i tada æe biti privreno pravdi – nenasilan otpor jedino pravilo, s kojim æe se moæi za nešto boriti ". (59) Nemeth Laslo prikazuje nam Gandijev neuspeli trud u tom pravcu, stim da pokus još nije zakljuèen. Zbog toga tvrdnja inaha da je Gandijeva zamisao "Više utopija nego stvarnost" (60), nije dobila dokaz. Pre no što produimo dalje linijom vremena, bacimo pogled na nekoliko takvih pisanih dela, koji se ne odnose na jedan odreðeni period, nego više uopšteno posmatra tok istorije. Horvat Bela je na primer u pesmi "Poruka spasitelja" (61), propratio ovu tamnu liniju, koja se protee kroz 2000 godina Evrope. Gorko je konstatovao, da èoveèanstvo u vremenu nije nimalo uznapredovalo na polju odricanja od nasilja: "Svaki grad Evrope / Do temelja spriše hrišæanski vojnici. / Švedski kralj ili papistièki princ / U ime Boje ognjem i maèem tako je stvorio / Jednom protestanski drugi put katolièki red / Jedni druge ubija 2000 godina / Svako hrišæansko pokolenje Evrope." U pesmi "Sveta imperijalna kruna" karakterizirana isprepletanost drave i crkve sa svetom carskom krunom narodima je donela samo "suze i krv kroz mnoge vekove" (62) Oštro vidi, koliko senka prošlosti pada i na današnjicu, i zbog toga strasno "bièuje" svako zaostalo ili licemerno dranje. Razotkriva one, koji "...konstatuju, da ovako organizovano ubijanje ljudi / Neæe se ponoviti nikad više / S obzirom da je tu u novi svet" (Évforduló; Godišnjica) (63) i nasuprot tome ništa ne nauèiše iz istorije, stav im se ništa nije razvio. Slièno Horvatu i Vaš Istvan prikazuje milenijumsku borbu za vlast u crkvenim odnosima. Njegova pesma "Katakombe" (64) je brzom rukom dobaèena istorijska skica, i jedna konstatacija; od progonstva osloboðena crkva i sama je postala vršiteljem vlasti "... I ko je preiveo , sam je dao ubijati / I dobio deo iz veène vlasti". U viziji pesnika ovo je "dosadnog cirkusa ! Gvozdeno pravilo! / ... / vod dostie raðajuæe mi dobu. / Gorko, nakaradno iskušenje odgovara / Mozgu mi namuèenom sve je katakomba". Taj èovek koji eli da se probije iz stiska gvozdenog pravila na ovaj naèin se moli u crkvi Sv. Petar ;" ... Istorijinu samo po sebi / Povratnu tamnu / Smešnu zavojnicu / Razbij ti, / .../ Glupu zver, oholost ubij /.../ Saèuvaj nas od vlasti ! / " (65) Ovo je èist glas, koji izraava elju što ivi u dubini èoveka. Samo èovek, koji strastveno trai svoje blaenstvo, ume s takvom elementarnom silom odgurnuti breme istorije i onda ako ne vidi jasno, dali ima sreæe i šta je to? Meðutim oseæa, da ovaj okov gvozdenog pravila na telu èoveèanstva, ova u sebe povratna, i baš zato smešna zavojnoca nije razvitak, ama nije ni zavojnica, samo kretanje unaokolo. I na ovom mestu moemo otkriti optimistièko seme pesme; prekinimo krug, i ako sa veoma malim navojima, ali preobrazimo je u zavojnicu. Ako se ovome makar i privremeno pokae samo i mali rezultat, i onda smo u novoj situaciji: radimo sa kvalitetno drugim, za razvoj sposobnim modelom. Predmet ispitivanja Illyeš Ðule nisu samo prošla dva milenija, nego zapravo èitava poznata istorija èoveèanstva. U svojoj pesmi"Himna enama" (66) sa osobnim naglaskom naglašava naroèitu snagu ene. One su te, koje su slabe, krhke, i ivot u tišini sagorevahu. Nasuprot tome one su te, koje trijunfuju nad vremenom, "koje poseduju vreme". Jer one raðaju i one neguju ivot. Vlast moe saèuvati sebe kratko vreme, meðutim uzaludno su se trudili veènom opstanku asirski i sumerski stubovi, utvrðenja saèinjena od stenjaka, bronzani štitovi, kneški dvorci i crkve. Prekrila ih prašina, pesak, postaše ruševine, rastaše trava nad njima. Kraljevi i vojskovoðe, "oruja, oni što bodu i pucaju" nisu sposobni da podèine vreme, prolaze . Zato ima poseban znaèaj svaka takva radnja, koja odabira kao prvobitni cilj slubu opstanka èoveèijeg ivota. Ovakvi postupci dobili su visoku moralnu kvalifikaciju i kod Šante, i po mom mišljenju poštivanje ivota je takav visokoklasni uzor, koji je i u Gandijevoj svesti moguæ "viši princip" usklaðivanja postupka raznih pravaca našeg doba. Pomenuæu još jedan èlanak, koji je preko toga, što razmatra istoriju poslednjeg èetvrt veka na osnovu nekoliko dobro odabranih gledišta, u jednom momentu ukazuje na izvesnu razvojnu moguænost.(67) U ivotu pisca ovog èlanka revolucija je bila i ostala najvanije ureðivaèko naèelo. Suština njegovog shvatanja nije se menjala od mladosti. Ali u komplikovanim odnosima današnjice nije lako biti revolucionar. Odgovorno razmišljajuæi èovek, nije sklon bilo kakvoj revoluciji. Autor na primer poštuje CheGeveru ali u Evropi ga društveno odbija. U Junoj Americi ga smatra naprednim, a u Evropi retrogradnim. U Evropi primenjivana revolucionarnost "usled razvijenosti društvenih odnosa"- neæe biti, i ne moe biti "èista". Mada Vitanji ovo shvatanje u ostalom pogledu ne razvija, ipak mislim, da mu je stanovište zbog toga interesanto jer u sebi skriva jednu moguænost društvene akcije: postizanje izvesnih dobro osmišljenih ciljeva "neèistim" sredstvima. Ako u jednom pitanju zainteresovane strane, mimo odranja svojih ubeðenja, u interesu drugih – ovakvim aproksimativnim ( bolja je ova reè, nego pogrešno shvatljiv" neèist" izraz ) sredstvima pribliavaju stavove, to je podesno tome, da pitanja pomere sa mrtve taèke. Svako aproksimativno rešenje, nenasilno razblauje i napone, te im rasplet otvara jednu novu dimenziju, dimenziju vremena. U vremenu razvijen problem je veæ spiralan sa evolutivnim karakterom, i na kraju krajeva uvek slui ivot èoveèanstva. Nakon ovog sskretanja, listajmo dobrih 20 godina u vreme nakon Gandijeve smrti. U meðuvremenu dok raspvljamo, kakva je revolucionarnost ta, koju danas i tu predstavljati treba, širom sveta se stvaraju vrijuæe, buntovne grupe u predstavništvima raznih ideologija. Ovi su najèešæe sa destruktivnim ulogama, jer nasilju ne postavljaju nikakve prepreke. Na ovaj naèin rade protiv moralnog razvitka èoveèanstva. U jedan takav buntovni skup vodi svoje èitaoce Dery Tibor. (68) Mesto dogaðaja: Kalifornija, pop festival, 1969 decembar mesec. Prièa je jednostavna: jedan èovek trai od kuæe pobeglu suprugu u festivalskoj masi od trista hiljada ljudi, da je spase od nasilja i droge. Mada je nalazi, ena ponovo nestaje, i suprug ne ume da je spase od drogom prouzrokovane smrti. Iz monologa supruga i još nekih likova, tj. njihovih dijaloga unapred se otvara slika svojstvene mešavine mamurluka i sirove brutalnosti: pop festival. Pisac se supratstavlja, na ovakav naèin osloboðenim uzbuðenima. Stav mu meðutim nije jednostavni protest, nego se spaja i sa intelektualnim radom. Dery opèenitije ( mada zbog toga manje praktièno ) analizira karakter nasilja, gotovo mu trai transcendentalni koren. Prouèava to, dali ivimo èoveku dostojan ivot? Misli mu moda jedan enski lik, Beverly, obuhvata najzgodnije: "Kamo nazad da se uzverem, da bi pronašla tu nesretno obrazovanu æeliju, iz koje je na put krenula kolona zlih, da ovlada svetom? Buduæi da je umrla "... ( naime ena ) "... osnovano je pitanje, dali smo nedovoljni stvoriti red na zemlji... Dali je priroda u nama promašila cilj, ako je uopšte imala cilj, ili smo mi falsifikovali, to što nam je poverila?...Jedna sablast hodi zemljom, sa potkresamin nagonom, izoblièeenim razumom, koji ne mogavši stiæi na jedinstvo, iznutra izjedaju svaku našu plemenitu nameru i delo. Osnovano je pitanje:jesmo li nesposobni? Vako nam ponovno poèinjanje na crkavanje suðeno?" (69) Ove misli Deria, ova osnovana zabrinutost zaa ivot èoveèanstva otvara nam vidike ka buduænosti. Što moemo oèekivati od sveta atomske bombe ? Postoji li moguænost za promenu istorijinog dosadnog kruenja? Po ovom pitanju moemo biti optimist, ali i natmurenog viðenja, kao i meðusobno razgovarajuæi likovi zajednièkog toma Dery Tibora i Illyes Ðule. Ako posmatramo tamnu stranu idejnog sadraja Derija, mora se konstatovati, mada je èoveèanstvo oduvek elelo iveti u miru i blaenstvu, ipak "utvrðena cena" blaenstva uvek je bila "krv": "sretan je samo taj, koji vodi boj". (71) Èini se, stvoreni smo da ubijamo makar iz besa, makar "promišljeno u prolazu". (72) To dokazuje cela istorija poèev od stranica Biblije, i bojazno je da æemo ubijati i na Mesecu. Ubijati treba, jer smo pod vlašæu proizvodnih sila. Uzalud pominje Šomoðad mirne, tihe, skromne, nedune, Kakukhaza ne veruje u to, da su na sudbini èoveèanstva moguæe promene. Poneke fiksne ideje uvek æe imati svoje junake, i oni æe "nadureni od dobronamernosti i pravde prosuti jedni drugima creva".(73) Dery nije previše optimista u pogledu na buduænost, ipak ne smatra nemoguæim, da ideje "zašto ne bi mogle da se rukuju, ta imaju jezik ... i uši", da bi pokušali razumeti jedni druge. Postoji moguænost, da ideje ne vode ka ubijanju ljudi, ako smo "pravièni".(74) Šomoðad smatra, da bi s malo ljubavi mogli izaæi iz pakla. I pisac podseæa na delovanje. " Sloimo se pristojni potomci Kaina i Abela! ... i sklopimo mir sa današnjim danom, da doivimo sutrašnji..." (75) I Illyes Gyula takoðer suoèava dva shvatanja, ali on u poèetku suoèene stavove, sa velikom umetnošæu vodi ka ujednom zajednièkom radnom programu ostvarujuæem razrešenju. U parno numerisanim strofama i on skicira istorijino zlo kruenje: tako æe i u buduæe biti "sve kao i nekada?"..." isto tako nesretno kao i danas ?!" i " kao luckasta kazaljka u krug "æe juriti" veliko Naèelo Vaseljenje / na jednom slepom brojèaniku ?!" (76) Nasuprot ovoj tmini, sve šire razvija moguænost jednog novog ivota. "... ako smo veæ dovde došli... zašto ne bi smo išli još i dalje?" (77) I šta savetuje? Sami poènimo poboljšanje sveta. Radimo, opominjimo, pomaimo:"... sve, što svetu negde radost daje,... stepenik je sve, sve, naviše." Kada æemo stiæi gore, to ne vidimo unapred. To meðutim trebamo znati: "Kad moemo krenuti. I od kuda. / Kada ? / Iz mesta. Smesta". (78) Pre nego što stigne "dan zavade",pre no što eksplodira atom "poènimo ovde iz najdubljeg, / iz snage naše vernosti /, korak po korak, kako moemo, / iznova ivot". (79) Da smo se dosledno pridravali hronologije, tako smo trebali prvo da se bavimo poslednjim radom našeg prikazivanja, Kodolanjijevim romanom "Potop" (80), s obzirom da pisac radnju knjige postavlja unistorijsku prošlost pre èoveèanstva. I sam roman je pre nastao, prve odlomke iz njega moemo videti u "Valasz" – u (Odgovor) posle 45-e, nego prethodno pomenuta dela. Meðutim misaoni sadraj u takvoj meri nosi na sebi misaona znamenja današnjice da smo ispravnijim smatrali na ovom mestu govoriti o njemu. Kodolanji u borbu dvoma pra gradovima Meðureèja, Erach i Suripak gradskih dravica postavlja Utnapištima, Velièanstvenog, njegovuliènost i misaoni svet, koji je veoma srodan Gandijevom idealu, ne primenjivanja sile. Na poèetku radnje, na nebu se veæ pojavljuje znak jedne svetske katastrofe, moænici meðutim ne obraæaju panju na to, ele ivot nastaviti tako, kao što su to dosad èinili. Meðu sobom voðena borba, tipièan je primer tisuæleæima voðenog sebiènog moænièkog prepiranja kraljevstava. U opisivanju njihove zavade Kodolanji veæ sa ironijom prikazuje nepromenljivo kruenje sveta. Ponekad jedan, ponekad drugi protivnik pobeðuje, pobednik i poraeni, potpuno se istovetno ponašaju, kada god bi njima pripala koja uloga. Svako od zavaðenih strana veruje u to, da pravdu nosi na trijumf, poraeni ne oseæa sebe krivim, samo pobeðenim. Argumenti zagovornika rata poznato nam odzvanjaju u ušima. Po Azog Ajai ( Eraški crkveni velikodostojnik ) "Anu" ( Bog ) ... ne eli da se odreknemo borbe voðene za njegovo sveto velièanstvo ... Moæ, i snagu nam daje zato, da opašemo našu dravu i gradove neosvojivim zidinama, ... voljom drimo svet pod vladavinom ... Kad bi se svega ovoga odrekli ... zaagospodario bi nad nama Anuovog neprijatelja narod, zidine bi nam do temelja srušili ... zemlju bi nam solju posipali ...postali bi izgnanici ... raspao bi se savršeni poredak èoveèanstva ... To ne moe hteti Anu, naš Nebeski Otac ". (81) Po Eraškom vrhovnom sudiji "Slediti Anuovu reè je toliko kao njegovih zakona se pridravati, i pridravati, a to je samo tako moguæe, ako prošire na svetu širom i uzdu vladavinu zakona, meðutim to je moguæe samo uz pomoæ sile, kada bi se odrekli borbe, oruja, vlasti, neproširimo vladavinu zakona, sa druge strane bi tako porekli Anuovu zapovest ". (82) Lugal, Suripaški crkveni velikodostojnik i kralj kazuje, da "ljudi u vremenu ive ... što sledi neodnosi se na njih ... Rat je stvar trenutka vremena. Ne bi ni razumeli, kada bi traili od jih, da prekinu ... Neka ive prolazni ivot svaki na svoj naèin." Bogovi su nemilosrdni : "rat i iva ljudska srca" ele. "Daæu dakle rat i iva srca u ime naroda". (83) Nasuprot svima Utnapišti koncipira, šta je to, što èoveèanstvo treba da èini, da bi se spaslo svetseke katastrofe. Teza mu je èini se paradoksalna, s obzirom da Erachu savetuje to, da "Koristi svoj razum za oterivanje razuma, i da sledi, što mu nareðuje Anu koji mu ivi u srcu". (84) Na drugom se mestu razrešava znaèenje reèenice. Na pitanje Lugala: "Šta bi bila ta veæa sila i nauka što bi bilo dostojno mene èoveka?" Utnapištim mu ovako odgovara: "Odreæi se ove sile ove vlasti. To mravi ne umeju. Samo èovek moe umeti."(85) Na drugom mestu : "Trebamo okrenuti leða od sile... vradbina, oruja i trebamo pronaæi u sebi i u drugima Anua... Moramo pronaæi nekadašnje Zlatno doba... Anu eli ivot a ne smrt!"(86) Lugal se tvrdoglavo pridrava tome, da spase èoveèanstvo od propasti sa zidanjem Svetskog tornja kolosalnih dimenzija. Debeli mu zidovi i èvrsti temelji, odolevaæe svakoj opasnosti. Utnapištim zna da se snagom ne moe pobediti vreme: "...ako se izgradi" (podrazumeva se toranj) "ljudi æe se razbeati na sve strane, a tvoj toranj æe zbrisati Hanar sa lica zemlje kao jedan mravinjak... " Jedino rešenje je ovo: "Toranj treba sagraditi u samom èoveku i èvrstinu protiv zlog boga".(87) Nije teško Kodolanjijevu misaonu ideju prokljuviti iz prasveta Meðureèja i oseæati aktuelnim njegove misli od pre dvadeset i pet godina. Èoveèanstvo, u posed mu dospelim èudesnim "vradbinama", moe sruèiti na sebe svetsku katastrofu. Ne treba da se plašimo gneva bogova niti potopa, nego samih ljudi. Zato nije nelogièan predlog Utnapištima - i to toliko podseæa na Illyešovo kada kae, èovek u sebi treba otpoèeti borbu boja i time pruiti prvi korak ka raspletu: "... nek doðe novi èovek i neka stvori novi svet."(88) Ali da bi to postigli, potrebno je da se èoveèanstvo urazumi svog jedinstva i da smatra vanijim ivot od smrti. Nakon odlomaka iz domaæe literature èitalac s pravom moe postaviti pitanje: dali ova dela imaju odjeka ? Kako reaguju predstavnici raznih stavova na panoe koje naši pisci oslikavaju? Na ovo pitanje ni pribino ne mogu odgovoriti. U sadašnjem dobu doktrinalnog preobraaja meðutim smatram za interesantnim, razmotriti po pitanju primenjivanja sile najèešæe primenjivan i osuðivan crkveni stav. Na ovome mestu u neku ruku pojednostavljenje znaèi èinjenica, da u domaæoj teološkoj literaturi po ovom pitanju nije obljavljeno previše èlanaka, i meðu njima po mom ubeðenju dva najbolja èlanka napisali su marksistièko orjentisani autori: Heller ******** odnosno Hahn Ištvan.(89) Zbog toga sam svoja istraivanja ogranièio na ugledni meðunarodni èasopis Concilium. Ovo prividno suenje ima dve velike prednosti. Jedna je to, da su ovi èlanci sami po sebi rezime, te se kroz njih otvara pogled na široki prostor i to na katolièki i protestantski prostor podjednako. To je druga prednost. Interesantno je da u prvom tomu èasopisa nailazimo na takav èlanak (90), koji isto kao i prvi komad našeg knjievnog pregleda, vodi èitaoca u rano hrišèansko doba. Pisac ovog dela konstatuje: ovo su ta dva ipo veka na koje kao pacifisti, kao i zagovornici pravednog rata pozivaju. Oboje tu trae opravdanje, idejnu potporu. S naroèitom ljubavlju se pozivaju na neke izjave pisaca ovoga vek, bez da ih postavljaju makar u okvire dela makar u okvire istorijskog shvatanja. Iz 12 dela promovisanih od strane pisaca, moe s eizvuæi pouka, da prouèavanje toga doba treba obazrivo vršiti. Stav hrišæana prema pitanju rata, doduše se nije menjalo samo s vremena na vreme, nego i s mesta na mesto. Od Tertulijanove strogosti preko Aleksandrijskog Kelemena do Orgineza, susreæemo se sa razlièito nijansiranim shvatanjima. Ti hrisæanski vojnici koji su iveli u ugroenim pograniènim pokrainama napr. kod Eufrat limesa, nisu mogli posmatrati problem tako apstraktno spekulativno, kao jedan aleksandrijski verouèitelj ili jedan rimski eventualno kartaginski pop. I Tertulijanova dela oslikavaju zahtev i ne sadre bezuslovno opis opšte vaeæeg crkvenog stava. Jedno temeljito istorijsko-socijološko istraivanje moglo bi dati mnogo stvarniju, èinjenicama odgovarajuæu sliku. Veoma je vredno panje nastojanje R.Coste, koje je usmereno da prronaðe neki srednji put sposoban za razvoj apsolutnog pacifizma i osnovanog kolektivnog prava na samoodbranu. U dobro konstruisanom èlanku pre svega izgraðuje grubu tipologiju o strujanjima apsolutnog pacifizma današnjice. Sentimentalni pacifisti pokrenuti od strahota rata, protestvuju protiv krvoproliæa, i prema njihovom shvatanju mir treba saèuvati po svaku cenu. Stav im je nasuprot svakoj mani zdrava reakcija: ispravan oseæaj vrednosti èoveèijeg ivota. Simpatizeri racilonalnog pacifizma, teoretski bi dozvolili rat, kada bi sluio istinu. Oni meðutim vide tako, da pobeda u ratu zavisi od toga, koja je strana sposobna steæi vojnu nadmoæ. Pored toga, kau, razlozi izbijanja rata su tako zamršeni, da bi se obe strane mogle pozivati na princip prava na samoodbranu. Po pacifizmu istoènjaèkog porekla, èovek je duhovno i drago biæe, zbog toga, su mu dostojna samo sredstva duha i ljubavi. Ovaj pacifizam je apsolutno beznasilan i najstariji mu poznati tragovi pojavljuju se u Indiji. U Budizmu ovo uèenje pripada sri morala. Zabranjeno je svako namerno prolivanje ivotinjske ili ljudske krvi, i takoðe je zabranjeno svako fizièko i moralno zlostavljanje. Pacifizam Hrišæanskog osnova poziva se na uèenje Evanðelja i na pr. ivota Isusova. Po tome rat je bogohuljenje i odbija teoriju pravno osnovane samoodbrane. Po postavljanju èetiri kategorije autor kritièki vrednuje pozitivne tj. negativne crte pojedinih pogleda, nakon uzimanja u obzir realnog stanja, pozivajuæi se na prirodno pravo i ovo proširivši na osnovanu kolektivnu samoodbranu izraðuje jedan predlog, koji naziva relativnim pacifizmom, i koji se grupiše oko tri glavne taèke gledišta. Po prvome; osnovna obaveza je uèiniti sve u interesu mirnog rešenja meðunarodnih konflikata. Drugo-priznajuæi to, da u izuzetno kritièkim situacijama ( npr. protiv Hitlera ) osnovana je kolektivna samoodbrana, pokušava dati kriterije za odreðivanje kritiène situacije ( jassno bezzakonje, svaako sredstvo za mirno rešenje zataji, pravilo manjeg zla ). Po treæoj taèki ako kao rezultat osnovanog odbranbenog rata postoji opasnost od uništenbja celokupnog èoveèanstva ( npr. atomski rat ), tada treba odabrati intelektualni otpor. Relativni karakter Costeovom pacifizmu daje to, da pojedinim ljudima visokog morala dozvoljava i potpuno beznasilje, ali ovo ne smatra opšte obaveznim, samo individualnim putem. Costeovo shvatanje dobro karakterišu njegove reèenice: "Ako teren nije ravan nego ispresecan, tada putari treba da prate njegove uzvišice i dolove. Mir, kao i neka zgrada gradi se samo polako, kamen na kamen. Ako je zemljotres uništavao sasvim jednostavno gradnju treba zapoèeti iznova." Kosteovom èlanku F.Bckle nadovezuje primedbu. (92) Putem analize osobina drave dolazi na konstataciju da drava, kao takva ima specifiènu misiju, cilj i zadatak. Postoje takve vrednosti koje drava nikada ne sme bez otpora predati zato da svojim graðanima saèuva slobodu, prirodno dostojanjstvo, pravni poredak i sigurnost. Ovome u interesu èak i oni koji su pristaše ne primenjivanja sile treba da èine neke ustupke. Smarta da je osuda ABP rata ispravna, i ne moe se smatrati pacifizmom. Meðutim smatra iluzijom zamisao da æe atomsko oruje neka drava jednostavno uništiti. "Po pitanju razoruanja sa nepobedivim strpljenjem i istrajnošæu sa sasvim malim koracima treba stiæi cilju". Simpatizer pacifizma Th. Westow u svom radu (93) koji prikazuje englesku literaturu pokreta, zakljuèuje: Tenja miru postao je najširi pokret današnjice. U Sjedinjenim Dravama postoji 35 razlièitih mirovnih organizacija u Nemaèkoj 16, Francuskoj 13, Italiji 10, Holandiji 11, Belgiji 8. Teologija još nije stigla da se promeni u skladu sa zahtevima vremena diskusija o ratu još uvek se dešava po kazustièkom shvatanju. Skreæe panju na te protivreènosti, koje ive u mislima hrišæana koji su spremni èak i orujem odbraniti "institucije". Optubu neodgovornosti odbija primerom oseæaja socijalne odgovornosti kvekera. Protivureèi i Nimburnovom dualizmu i naglašava: nema dva razlièita morala samo jedan sopstveni i jedan kolektivni. Zakon prirode kvalifikuje kao polucivilizovan nagon, na koji se istinski hrišæanin ne moe pozivati. Po pacifistima neprihvatljiva je dvojnost "pravednosti " i "ljubavi". Mada dobro vidi šta je pojedincu èiniti i njima je problem kako primeniti naèelo na grupe ljudi. Razmišljaju o "efikasnim internacionalnim vlastima " ili o jednom "svetskom savezu". Pri osnivanju takve organizacije treba poæi iz jedinstva èoveèanstva. Ovom bi to bila praktièna posledica, da obuzda izpade dravne vlasti tj. nacionalizma. Naime na taj naèin vidi da se pravni poredak odnosi na celokupnu ljudsku zajednicu, a ne na dravne forme. U Holandiji s pitanjem rata i mira uglavnom su se bavili protestantski pisci temeljito –piše Holandsku i Francusku literaturu prikazujuæi C. van Overker. (94) Ovi pisci uglavnom izrièito kau "ne" atomskom ratu, meðutim ne pominju lokalne ratove sa ogranièenim orujem, a nije dovoljno jasna ni osuda taktièkog atomskog oruja. Rekavši ne atomskom ratu ne proizlazi bezuslovna osuda naoruavanja atomskim orujem, pošto je razoruanje takav komplikovani proces da zbog uzajamnog odnosa sa konkretnom politièkom stvarnošæu neposredno jednostavno i opšte razoruanje biva daleko od stvarnosti. Reformatorska crkva u svakom sluèaju mnogo intenzivnije predstavlja pacifistièki smer, nego katolièka, koja više voli kroz medije: odbija atomski rat, ali po pitanju razoruanja nije odluèna. Po francuskom Chenu samo se na taj naèin moe zaobiæi puritanizam tj. jednostavnost èistog politièkog realizma ako teologija rata i mira ide u korak sa vremenom. Dubarle umesto starih, zastarelih šema predlae izradu nove teorije, pozivajuæi se na to, da æe èoveèanstvo na celoj zemlji postati jednim i raste kulturalna socijalna zavisnost meðu narodima. Po J. Comblinu rat je sam po sebi zlo, ali kada svako mirno sredstvo zataji dozvoljeno je, èak treba prihvatiti rat u interesu oèuvanja mira i poretka. U vezi atomskog rata je kompromisan: rat sa taktièkim atomskim orujem ne odbacuje. Iz literature nemaèkog jezièkog podruèja pregled je napravio G. Bockle. (95) Iz ovoga se istièe da napadaèki rat svi smatraju nemoralnim. Odbranbeni rat kao "ultimat ratio" dozvoljen je u interesu obezbeðivanja viših dobara. O atomskom oruju treba doneti sud po moguæoj kontrolisanosti ( Kontrollierbarkeit ). Ovo pitanje izgleda prilièno delikatno. Bockle ne okleva postaviti jedno pitanje. Šta bi radije trebalo zabraniti: s konvencionalnim orujem voðen nepravedan napad ili atomskim orujem bivanu osnovanu odbranu? Po ovom pitanju tradicionalno katolièko shvatanje vidi u sintezi pravednosti i ljubavi, istovremeno meðutim konstatuje da meðu evangelistièkim teolozima postoji više beskompromisnih pacifista. Autor pouruje nova rešenja na taj naèin da crkva postavi samo temelje prosuðivanja a odluke neka povere pojedinim ljudima. Tako vidi da su se u vezi sa atomskim orujem formirala dva stanovišta. Po prvom treba poveæati i usavršiti ova oruja u interesu odranja ravnotee. Po drugom shvatanju jedna od strana treba da se odrekne od proizvodnje atomskog oruja i time obavee drugu stranu da ni ona ne primenjuje atomsko oruje. Po Bockleu prva verzija vodi ka smoubistvu a druga je pak utopija. Izabranom cilju se treba pribliavati korak po korak, èak i ako se pojedini koraci èine paradoksalnim. Kao što vidimo, autore pomenutih èlanaka interesuje uglavnom problem rata u prvom redu atomskog rata. Poslednje vreme sve je više takvih tenji uglavnom zbog uticaja junoamerièkih stanja, koji se usmeravaju ka izradi teologije revolucije. O ovim smernicama sem Hellerovog veæ pomenutog èlanka moemo èitati dobar pregled iz pera Ludassy Marije (96) i Tomka Mikloša (97) interesantne odlomke sadri i èlanak Lovas Ðule (98). Na ovom mestu trudim se ukratko skicirati J. Smolikovu novu teoriju (99) citiranu i u èlanku Ludassy Marije. Po Smoliku nasilna revolucija je samo jedan stadijum jednom širem i dubljem revolucionarnom procesu. Ovaj proces je nošen eljom za pravdom, otporom prema nezakonitošæu, èenjom za ljudskom slobodom. Sa jedne strane revolucija stoji u vezi sa revolucionarnom tradicijom što ivi u svesti naroda, s druge strane, upravlja ka jednom novom buduæem modelu. Unutar revolucionarnog procesa veoma je vano pitanje nasilnog preuzimanja vlasti, ali ne jedino i ne centralno pitanje. Po konstatovanju ovoga prema knjigama evanðelja, opisuje tri tipa vladanja. Prvi takozvani pre politièki model stoji nasuprot svakom ukruæivanju stvarnosti, sakralizacijom i bori se protiv svake diskriminacije ljudi. Ova revolucija se dogaða u ravni teologije i nalazi se u pretpolitièkom stanju. Metoda joj je beznasilna, glavni predstavnik: Isus. Drugi, konzervativni model, prevazivšavši ovo pozitivno ocenjuje strukturu vlasti, dravu. Metode mu nisu samo teološke i nenasilne, nego u sluèaju potrebe poziva se na zakone drave i koristi dravno pravo. Ovo shvatanje suprotstavlja se sa teološkim anarhistima, koji podcenjuju svaku politièku strukturu. Tipièan pretstavnik: Pavle. Treæi model naziva revolucionarnim Smolit. Ovaj stav treba uzeti, kada drava u datoj itorijskoj situaciji "mistificira i sakralizuje" sebe i usled èega tiraniše podanike, èini nepravde. Tada hrišæanska bit zauzima radikalno revolucionarni stav, koji je usmeren protiv mistificirane moæi drave. Glavni predstavnik mu je Apokalipsov Janoš nepomirljivi protivnik rimske Imperije. Nijedan od ovih modela ne moemo smatrati normativnim piše autor, pojedinci treba da se opredele u konkretnim istorijskim situacijama meðu njima. Zamera to što dosad nisu otkrili znaèaj treæeg modela. U završnom delu rada, tvrdi da je revolucionarna svest hrišæana i marksista podudarna po pitanju otpora prema potvrdi "status quoa". Dijalog se javlja kada doðe do primene sile. Tada se stvara otpor izmeðu programa revolucije i odabrane strategije. Smolik u tome vidi specijalni hrišæanski doprinos revoluciji da hrišæanin ostaje veran originalnom programu i ne dozvoljava da revolucija sama sebe izda. Smatra da je hrišæanima dunost saraðivati sa revolucionarima i u meðuvremenu da ipunjavaju funkciju savesti. Pošto je stigao dovde, kazuje da je uloga hrišæana veoma delikatna u ovom svojstvu, jer æe ih vlastodršci smatrati revolucionarima, a revolucionari nedoslednim i oportunistièkim. Èitajuæi ovu opasku nenamerno se prisetih reèi Kiraj Ištvana (100) koji govoreæi o saveznièkoj ulozi religioznog èoveka razmatra da je u hrišæanskom èoveku "jaèa transcendentalna veza" i zbog toga se moe desiti da postane "pasivan ili nesiguran i pokolebljiv saveznik." Ne zna "kako se iz ovoga moe iskovati èvrst savez." Ali ako èitam èlanak Renji Peter-a (101), tada Smolikove reèi i u drugom znaèenju smatram preteranim: i revolucionari mogu imati savest, ovo nije privilegija hrišæana. Pored dela što izraðuju teologiju revolucije kao i dela što pruaju o klasiènoj teologiji, moemo se susresti sa takvim shvatanjima koja se pomeraju od srednjeg puta ka doslednoj ne primeni sile. Meðu ovima po pogledu objektivnosti izdvaja se rad S. Windass-a (102), koji u jednom delu do kraja prati istorijski put hrišæanstva bez zataškavanja ukazujuæi na poèinjene greške u pojedinim periodima, zatim daje pregled odnosa snaga u današnjem svetu. Konstatuje da puritanska zatvorenost od sveta nije samo nemoguæa veæ je i štetna. Svrsishodnim dranjem preporuèuje to, da ljudi u svakodnevnom ivotu otpoènu staranje za mirom, tamo gde stvaranje toga na kraju krajeva samo odnjih zavisi, istovremeno podstièe na to, da svako vrši propagandu u interesu mira meðu nacijama. U eliminisanju samovoljnog suðenja nacijama veliki znaèaj pridaje Ujedinjenim Nacijama, i veoma ceni svaku meðunarodnu organizaciju koja dri budnim savest sveta. Pomirenje razlièitih interesa i on podreðuje jednom opštem naèelu, koji naziva bratstvom. Nasuprot teologiji revolucije, J. M. Muller (103), zacrtao je sebi za cilj izradu teologije mira, taènije teologiju beznasilnosti, prihvativši i to da mu shvatanje moe doæi u sukob sa "tradicionalnim" uèenjem Crkve. Kao osnovno pravilo propoveda ljubav i kae, da hrišæanski poziv nije odbrana dogmi i institucija, nego odranje nekog nivoa ljubavi. Sa Gandijem i E. Mounierom ukazuje, da odricanje od nasilja nije pacifizam, nije stanje mirovanja, nego samoobuzdanje i napon, koji moemo postiæi izvan nasilja. "Samo onaj koji je klon nasilju i iznad svega da priguši svoju nasilnost, taj je sposoban na beznasilnost." Zatim istrauje odnos istine i ljubavi, a potom Crkve i ne primenjivanja sile. Crkvu poprilièno osuðuje na ovome planu, i istièe nunost obnove. Neprimenjivanje sile ne znaèi to, da Crkva ne daje svoje mišljenje kada je reè o ivotu i potrebi društva i o opštim zakonima. Naprotiv, neka zauzme stav ali da bude svesna toga da velikoj veæini društva to ne moe biti normativ. Ne primenjivanje sile dozvoljava i to da Crkva podrava revoluciju, s obzirom da autor revoluciju suava na graðansku neposlušnost. Vidi opasnost atomskog rata i poziva na borbu sa orujima reèi i ubeðivanja. Stigli smo do kraja našeg èlanka u kojem smo prikazali mnogostruka strujanja teološke literature. Èitalac moe videti znaèajnije misli, mogao je spoznati nekoliko tipova vladanja i predloga za rešenje. Mogao je zapaziti na koliko puno mesta uzburkava i koliko je u centru panje pitanje primene sile ili njeno zaobilaenje. Bilo gde u svetu da se skupi jedan veæi, jednu ljudsku celinu ujedinjujuæi kongres ako mu tema doðe u odnos sa ovim pitanjem, tada se mogu oèekivati estoke rasprave. Ukazujem samo na zasedanje centralnog odbora svetskog saveta Crkava u Adis-Abebi (104), gde se vodila estoka rasprava oko pitanja: da li Svetski Savez Crkava moe podravati takve oslobodilaèke organizacije koje se i nasilno bore protiv svoje vlade. Vredna je panje èinjenica, da su uèesnici sednice izglasali podršku i nisu osudili one koji su bili prinuðeni da na nasilje odgovaraju nasiljem. Dakle svet vri, i rodile su se strukture nove ere meðu duhovnim raspravama i oruanim borbama. Vredno je pratiti u stopu ovo vrenje i uporediti sa iskustvima prošlosti, te boriti se za obeæavajuæim aspektima buduænosti. Svaki se dobronameran èovek trudi za mir. Makoliko se èinilo utopistièkim, misleæi na gorka iskustva iz prošllosti – tenja onih, koji su na osnovu knjiga na binama konferencija, radili za pregovaraèkim stolom na njegovom stvaranju, vredno je divljenja to jedinstvo sa kojim stremi èoveèanstvo ka ostvarivanju mira. Po pitanju metoda, kao što se vidi iz prethodno reèenog raznovrsnost je ogromna. A cilj je ipak jedan. Ovo slue boiænje ili uskršnje mirovne povorke, konferencije, društveni sudovi, proglasi itd., koncipiranje naèela mirnog ivljenja jedni kraj drugih. Nauènici od 1957 odravaju Pugwash konferencije radi unapreðivanja mira. Danas, 1972 moemo oseæati, da se pokazuju izvesni znaci unapreðenja i u najmanju ruku bar u Evropi razlièite tenje poèinju da se stapaju u jednu rezultantu. Citiraæu svega dva èlanka. Prvi: 13 jan. predstavnici razlièitih politièkih ideoloških i verskih ubeðenja iz 27 zemalja Evrope odluèili su, da ove godine (l972) izmeðu 2. I 5. Juna prirede skupštinu predstavnika javnosti koja bi se bavila evropskom bezbednošæu i saradnjom, zato "da mir ne bude prelazni period izmeðu dva rata, nego da bude apsolutnog smisla prirodno i stalno stanje! " (105) Nakon dve nedelje objavljen je u Pragu proglas zemalja Varsavskog ugovora za donošenje "takvog sistema obaveza, koji iskljuèuje nasilje, ili pretnju nasiljem u odnosima Evropskih zemalja" (106) U interesu ostvarivanja ovoga cilja autori proglasa dalekoseno su uveravali Ujedinjene Nacije o svojoj potpori. Èini se da je ovo najispravniji postupak, pošto nasuprot svemu što je UN neoruana organizacija i da smo joj odluke èesto prekršili, ili smo omalovaavali, ipak uiva poverenje ljudi i nasuprot svojim manama arbitar je nad dravama, i u njoj vele nezavisnu savest pronaæi. To joj daje snagu to joj èini odluke znaèajnim. Moemo li pobediti rat, moemo li ostvariti mir? Jurimo li pusti san ili radimo za realne ciljeve. Ovaj tekst je napisan da bi sa DA odgovorio na drugi deo ovih pitanja. Od ovoga nam zavisi buduænost i buduænost èoveèanstva. Boll posle drugog svetskog rata citira Saint-Exuperija :"Rat je bolest. Kao tifus." (107) Èovek našeg doba dobio je zadatak, da pronaðe lek ove bolesti.