OD ODGOVORNE DO MIROVNE CRKVE
Naša borba za pravedni mir usko je povezana sa našom ljubavlju prema drugom
čoveku.
Iščitamo li Isusov govor na gori (Mt. 5-7), videćemo da se u njemu
«sinovima Božijim» nazivaju oni koji mir grade. U sedmom blaženstvu čitamo:
«blago mirotvorcima, oni će se sinovima Božijim nazvati» (Mt. 5:9). Dodajmo da
se kod Mateje «izraz mirotvorci temelji na starozavetnom šalom, što je
složen pojam koji uključuje potpunu dobrobit osobe» (Benedict Z. Vivano, O.P.:
Evanđelje po Mateju, Vrhbosanska katolička teologija, Sarajevo, 1977. god, str.
159). Kad je u pitanju mir, Crkva nema alternativu niti šta da razmišlja, već
mora da se za njega zalaže i bori. No pitanje je kada će ona kao institucija i
ljudsko društvo nejefikasnije i najozbiljnije početi da se bori za
međunacionalni, religijski i politički pravedni mir? Pravoslavna teologija uvek
je stavljala akcenat na naš mir sa Bogom, zapadno hrišćanstvo uvek je držalo do
obe vrste našeg mira pa je čovečanstvu dalo i model mirotvorne Crkve. Da li će
se Crkva zalagati za njega, uvek je zavisilo od dve stvari: prvo, kako je
osećamo, i drugo, koji je znak raspoznavanja među braćom. Jer, ukoliko je znak
međusobnog raspoznavanja ljubav, pa se od drugih razlikujemo po tome što jedni
drugima bezuslovno praštamo i jedni druge uvek ljubimo, naša borba za mir
nikada neće izostati. Što dalje samo govori da je mir uvek u vezi sa našom
ljubavlju, pa je sa njom samo i trajno venčan. Međutim, ako je znak našeg
međusobnog raspoznavanja teologija, reč, dogma, pa smo braća samo zato što
istovetno mislimo, među nama neće biti religijskog, a sa njim često ni drugog
mira, a što je potvrdilo i naše najnovije iskustvo. Polemika, provokacije, «rat
medija» zameniće dijalog i dogovor, a isključivost kompromis. Dakle, ukoliko
Crkvu osećamo kao «bratsku zajednicu u Duhu svetom koji nas uverava da smo
«deca Božija» (Rim. 8:16), Crkva će uvek stati iza mira pa će on uvek u njoj
imati svoj oslonac i zaleđe. Međutim, kako je novozavetnom hrišćanstvu u
pravoslavnoj sredini uvek pretila opasnost da se ideologizuje, a Crkvi
instituciji da postane nacionalna i državna Crkva, to borba Crkve za pravedni
društveni i međunacionalni mir postepeno dolazi u krizu. Sa navedenom pojavom
prostor delovanja Svetog Duha sve će se više sužavati, a bratstvo među
hrišćanima sve će se više uspostavljati po nejevanđelskom ključu. Među
istorijskim crkvama sve će manje biti međusobnog praštanja, podnošljivosti i
drugih jevanđelskih vrlina, pa će međusobnog mira biti sve manje. No kad je u
pitanju hrišćaninova borba za mir, on se danas sreće sa sledećom situacijom:
prvo, kad se bori za mir, on je u ratu sa svima onima koji mir ne žele, drugo,
pošto se stalno bori za njega na raznim «frontovima», on je u stanju rata, pa
je mir ovde najmanje njegova sudbina. No boreći se za njega «oruđima milosti»,
odnosno nenasilnim sredstvima, on bitku
prvo vodi protiv sopstvenih strasti, a «rat» konačno dobija u Carstvu Božijem.
Prikazujući Isusa kao nekog ko nam donosi večni, eshatološki mir (Lk. 2:14),
Luka istovremeno o Njemu govori kao nekom ko nam donosi i prolazni, istorijski
mir (Lk. 8:48). Rekao bih da je pravoslavna teologija, pri čemu najpre mislim
na onu monašku, daleko više držala do onog našeg individualnog nego socijalnog
mira, pa otuda ona česta neaktivnost Pravoslavne Crkve da se bori za mir i da
osuđuje agresivnu politiku svoje države koja je ugrozila međunacionalni mir.
Inače, borba za mir danas prvenstveno treba da posvedoči o našem pozivu i
poslanju u svetu. Sigurno je da se «vrata paklena» ne mogu samo suzbijati
molitvom i ispovedanjem vere u određene pravoslavne dogmate već i našom borbom
za pravedni socijalni, politički i drugi mir. No u svemu tome hrišćanin
prvenstveno uočava aktivnost Svetog Duha u svom životu koja se najčešće oseti u
našoj brizi za drugog i drugačije. Dakle, dokle god nas On ne obuhvati, nećemo
se boriti za tuđi već samo za svoj politički i drugi mir. Dokle god On ne bude
suvereno vladao našim postupcima i razmišljanjima, Crkva će se samo boriti,
moliti, pregovarati, isključivo zbog svog a ne i tuđeg mira i tuđe koristi, a
čime će najmanje svedočiti da je Hristova Crkva, Crkva Duha Svetog. Pošto je
borba za pravedni mir daleko više «iskustvo Duha Svetog» nego racionalno
iskustvo u nama, to se danas prvenstveno moramo da molimo Bogu da nam daruje
svoga Duha kako bismo imali osećaj za istinu, ljubav i pravednu korist, jer bez
nje neće biti dugog istorijskog mira na Balkanu.
I na kraju, ne smemo se zadovoljiti, a to Isus od nas i traži, da imamo
Crkvu od koje ćemo koristi imati samo mi, a ne i država i društvo. Crkva
budućnosti otuda i jeste Petrova i Jovanova Crkva, koje zbratimljene i povezane
stoje u srcu mirotvorne Crkve, koja se ne samo moli već i bori u ovom svetu.
Od krize vere do krize mira. Kako mnogi danas veruju u Boga?
Premda danas u Srbiji daleko veći broj ljudi veruje u Boga i ide u crkvu
nego ranije, njihovo verovanje u većini slučajeva pokazuje svoju nezrelost i
neefikasnost. Razmišljajući o njemu u svetlosti Pavlove teologije (Ef. 2:8-9)
proizilazi da njihovom verovanju nedostaje jedna ključna stvar. Njime oni ne
dolaze do one «blagodati» po kojoj bi bili zauvek spaseni i opravdani. Ne
stvarajući njime nikakvu vrednost oni svedoče da su njihove «molitve i
liturgije postale mlake», i da su u Crkvi, na njenoj liturgiji, najmanje zbog
trajne i večne koristi. I sve ovo pokazuje da se u komunizmu iskrenije, dublje
i življe verovalo u Boga nego danas u periodu tranzicije pa stoga i velim:
njihovo verovanje ili neverovanje u Boga odvelo nas je krizi mira i izazvalo
rat. Jer, oni koji su hteli polemiku i što je gore od nje svađu, a ne
konstruktivni dijalog i dogovor, koji su želeli tuđe, najpre nisu bili u miru
sa Bogom zbog svog egoizma i nepravednosti, pa time nisu mogli ni da budu u
miru sa svojim susedom i okolinom. Premda su mnogi od njih navodno imali svoje obraćenje, svoj Damask, pa su zato i
počeli da idu u Crkvu, od toga formalizma se nikada nisu udaljili pa su samo po
imenu ostali hrišćani. Sad je pitanje, šta oni treba da učine da bi ostali pravi
hrišćani i živa Crkva? Svakako, samo jedno, a to je: da svome današnjem
verovanju vrate silom Svetoga Duha onu snagu koje pravo verovanje nosi u sebi,
a koju su grehom izgubili. Ovo će ih samo odvesti tome da svoje hrišćanstvo
žive odgovornije i savesnije, pa će
borba za pravedni mir postati deo njihove sudbine, ako prethodno ne odu u Hag.
Međusobno međunacionalno pomirenje jugoslovenskih naroda moguće je samo u Bogu, odnosno u Hristu
Zbog našeg verovanja u Boga, koje kod mnogih nije ni «hladno» ni «vruće»
već je jednostavno «mlako», reči u koje smo se nekada kleli izgubile su svako
značenje i smisao pa ih mnogi danas samo uzaludno spominju. Ovim se otvorilo
jedno novo poglavlje srpske sudbine, koje najpre prepoznajemo po sledećem: u
miru i pokoju, u tišini i uzdanju, kako bi rekao prorok Isaija, više nije naše
spasenje i naša snaga (Isaija 30:15). Pošto nije drugačije, dobar deo današnjeg
čovečanstva sve manje je u prilici da od besmislenosti i krize zaštiti one
vrednosti koje su mu nekad, u kriznim vremenima, maksimalno značile i zbog
kojih su mnogi bili «so» i «svetlo» svetu. Zlo se danas sve više pokazuje da
ima smisla, jer je pravni i sudski poredak u krizi, pa zlikovac ostaje
nekažnjen za zlo učinjeno drugom. Zbog svega toga sve se više srećemo sa agresivnim
nacionalizmima u politici, lingvistici i drugde. Zloupotreba religije u
političke svrhe sve je češća, a broj naših fiktivnih i stvarnih neprijatelja
sve je veći, pa je gotovo u svim delovima sveta proglašeno «opsadno stanje» i
«policijski čas». Izlaz iz svega toga mnogi vide u vraćanju na stara vremena
dok drugi ne vide nikakav izlaz, pa se razmišljanja i jednih i drugih pokazuju
nezrelim i nekritičnim. Međutim, Crkva ako je na tragu Svetog Duha, o svemu
tome ni najmanje nema iluzija. Po njoj i sa njom izlaz iz svega toga samo je
jedan i ni jedan drugi, a on se zove Isus Hristos. Pošto je on na krstu, kako
nedavno reče jedan pravoslavni monah, a što odgovara objektivnoj istini, svojim
telom i smrću ubio zauvek naša neprijateljstva i zauvek sahranio sve naše
konflikte i netrpeljivosti, to ako želimo međusobni mir, moramo uvek da se
vraćamo Njemu (Ef. 2:17). No sve to Isus nije učinio na silu, pa danas ni Crkva
kojoj je On glava ne može silom da uspostavlja mir tamo gde je on narušen.
Njena snaga nije u onome u čemu je snaga države. Jasno je da će Crkva pod
svojom glavom Hristom drugačije od države raditi na ostvarenju religijskog i
drugog mira. Prvenstveno će «buditi uspavane savesti i raditi na dolasku
Carstva Božijeg» i u našu balkansku sredinu, pripremati teren za njegov
dolazak, što je sva suprotnost nemirima i konfliktima. Ivan Pavle II, «sluga
slugu Božijih», upravo je to uradio prilikom svoje posete Hrvatskoj i gradu
Zagrebu 1994. godine. Mir na jugoslovenskim prostorima prevashodno je video kao
«znak jevanđelja» i prisutnosti Duha Svetog u našoj sredini, a ne kao »ugovor
između političara», na šta se često svodi politički mir. Iskustveno stoji da
mir tek u Hristu ima svoje uporište i svoju tačku, jer je On sam naš mir, mir
sa Bogom. Socijalni mir otuda je uvek posledica našeg mira sa Bogom, pa smo
onoliko u miru, koliko smo sa Gospodom.
Mirom do saradnje i saradnjom do sreće. Od obraćenja do mira.
Mir i međusobna saradnja, kako je to već govorio Aristotel, uvek su imali
velikog udela u našem «srećnom životu»
(Aristotel). No da li će do njega doći među crkvama i državama, uvek je
zavisilo od niza okolnosti. Premda se po čuvenom nemačkom vojnom teoretičaru
Moltkeu (rođen 1800. godine) u ratu razvijaju «hrabrost, nesebičnost, vernost
dužnosti i požrtvovanje sa zalaganjem života», oni koji su prošli kroz sve
užase Vukovara, Srebrenice, Sarajeva i Kosova radije bi hteli svet bez tih
vrlina nego ratno stanje sa tim vrlinama. Dodajmo da je nemački narod dao dva
velika imena u vezi rata i mira. Karlo fon Klauzevic (rođ. 1870.) napisao je
čuveno delo koje nosi naziv «O ratu»; nemački filozof I. Kant napisao je
«Raspravu ka večnom miru». Misleći na Balkan, veliki engleski i svetski
političar dvadesetog veka Vinston Čerčil pisao je o njemu kao «prostoru s previše
istorije», gde je opšta struktura za sve balkanske narode manje više bivala
negativna. Mir je otuda u devetnaestom i dvadesetom veku za srpski, a i za
druge balkanske narode daleko više bio ideal i težnja nego konkretna stvarnost.
Podsetimo se: mi Srbi u prvoj polovini 19. veka imali smo dva krvava ustanka
protiv Turaka (1804. i 1815. godine), zatim Srpsko-turski rat (1876.),
Balkanske ratove (1912-13.), Prvi (1914-18.) i Drugi (1941-45.) svetski rat, i
najzad rat pod Miloševićem. Sećajući se svih užasa i stradanja u ovom
poslednjem ratu (1990-94.) često sam se pitao: koja zajednica, koji autoritet i
pojedinac na ovim prostorima najpre mogu da obezbede stanje mira na duži
vremenski period? Pošto to ovde nije polazilo za rukom ni političarima, ni vojnicima,
ni međunarodnim institucijama, shvatio sam da se stanje našeg dugog istorijskog
mira najefikasnije uspostavlja sa stanjem našeg mira sa Bogom, pa bez
individualnog mira nema ni onog socijalnog. Hrišćani i istorijske Crkve otuda
danas mogu mnogo da doprinesu uspostavljanju trajnog mira na balkanskim
prostorima. Prvo, moliće se za mir, zatim, zalagaće se međusobni mir, i na
kraju, institucionalizovaće borbu za pravedni mir. Pošto dugog političkog mira
neće biti bez međusobnog pomirenja i traženja oproštenja za učinjeno zlo, to
danas Crkve treba da uzmu mnoge stvari u svoje ruke. Inače, istorijsko iskustvo
pokazalo je da dozrevanja u potrebi mirenja i čovekova potreba za pravednim
mirom teško sazrevaju u svesti racionalnih političara. Pošto nije drugačije,
potreba za pravednim mirom otuda će uvek najbrže sazrevati u našoj verskoj,
pokajničkoj svesti, pa otuda Crkve više od države mogu da učine na međusobnom
pomirenju i uspostavljanju trajnog istorijskog mira. S tim u vezi setio sam se
međunacionalnog pomirenja između Nemaca i Francuza nakon Drugog svetskog rata,
u kom su crkvene institucije, pri čemu najpre mislim na Pax Christi, odigrale
ključnu ulogu. No takođe sam se setio kvekerskih organizacija u procesu mirenja
bijafrijskih ustanika i vojne vlade u Nigeriji. Međutim, do uspostavljanja
trajnog mira nikad neće doći bez promene naše kolektivne svesti, što teološkim
jezikom zovemo našim obraćenjem.
Pravoslavna Crkva i carska, kraljevska država na pravoslavnom Istoku su uvek sarađivale
Pojavu Prosvetiteljstva između ostalog vezujemo za razbijanje onog čvrstog
jedinstva i veze između religijskog i društvenog života Države i Crkve, sa njim
sve više počinju da se međusobno udaljuju, da bi se jednog dana i definitivno
udaljile. Religija se sve više «seli» u privatan život, prepuštajući javni i
društveni život državnim institcijama. Međutim, povest Pravoslavnog Istoka
svedoči o nečem drugom. I ono se prvenstveno tiče razlike između pravoslavnog i
katoličkog shvatanja crkve kao institucije i vidljivog ljudskog društva. S
pojavom autokefalije, hrišćanstvo na Istoku sve više prima nacionalni karakter,
a Crkva se sve više približava državi. Premda će sve to od strane Carigradske
patrijaršije biti dva puta osuđeno 1923. (filetizam) i 1872. godine.
Pravoslavne crkve sve do danas ostaće bitno nacionalne crkve. Zatim, ono što
prvo uočavamo na Pravoslavnom istoku jeste dominacija države nad Crkvom, a
zatim bliska saradnja između njih dvoje. Pošto istorijski nije bilo drugačije,
prvo imamo ideologiju cezaropapizma, čime se objašnjava dominacija države nad
crkvom, u drugom slučaju imamo «teoriju simfonije», kojom se objašnjava bliska
saradnja između Crkve i države. Naša Srpska pravoslavna crkva je već pod Svetim
Savom (13. vek) usvojila drugi koncept odnosa između Crkve i države («Teoriju
simfonije») i ugradila ga u svoje zakonske spise, odnosno «Krmčiju». Dalje što
uočavamo na Pravoslavnom istoku jeste da se javni i socijalni život isključivo
prepušta državi pa njena angažovanost na tom planu gotovo je zanemarljiva.
Crkva je tu a što naglašava pravoslavna eklesiologija počev od sv. Teodora
Studite, preko Nila Klabasile, Telofilakta Gorskog (Orthodoxae orientakis
ecclesiae dogmata, Moskva 1831.) do Homjakova, i našeg Justina Popovića da
posluži našem večnom spasenju, ne i nečem drugom. Premda istočna teologija
poznaje ideal pobožanstvenja sveta koji se ostvaruje preko Crkve to se nikad
toliko snažno ne naglašava koliko prethodno. I sve to uz drugo uslovilo je da
je Pravoslavlje kroz svoju celu istoriju bitno ostajalo «individualistička i
intimistička vera» pa se u njemu naš odnos sa Bogom maksimalno privatizuje,
individualizira, a ne i socijalizira, a što sve prvenstveno uočavamo na primeru
monaškog ideala. Doživljaj Hrista i naše susretanje sa Njim otuda je uvek u
evharistiji (liturgiji) pa Pravoslavlje otuda «doživljaj bližnjeg» (E. Mounier)
nikad nije učinilo ključnim događajem hrišćanskog života. Pravoslavni monah
otuda je uvek u ćeliji, ne i svetu, pa
pravoslavni istok nije dao tip sveca Franje Asiškog. Pravoslavno
verovanje otuda se bitno oseća u monaškoj askezi, liturgiji i jednom ustaljenom
formalizmu. Estetski ideal otuda se ovde uvek razvijao na štetu etičkog, pa naš
poznati profesor etike na Bogoslovskom fakultetu naše Crkve, D. Dimitrijević,
veli da «Pravoslavni Istok nije izradio svoje službeno učenje o moralu sve do
danas» (Dimitrije Dimitrijević, Moralno bogoslovlje, Pravoslavna etika, str.
38, 3, izdanje Svetog Arhijerskog Sinoda, S.P.C, Beograd). Bulgakov je još
određeniji kad piše: «Samo po sebi se razume da Pravoslavlje ne poznaje
autonomnu etiku koja pre svega predstavlja oblast i svojevrstan duhovni dar
protestantizma. Etika je za pravoslavlje religijska, ona je način spasavanja
duše, ukazan religijsko-asketski. Religijsko-etički maksimum ovde se postiže,
zbog toga, u monaškom idealu...» (Sergej Bulgakov: Pravoslavlje, Pregled učenja
pravoslavne crkve, Književna zajednica Novog Sada 19991. god, str. 225).
Dodajmo, na primer, da je Kant «moralnu službu» držao za jedino ispravnu službu
Bogu (Kant: Religija unutar granica čistog uma, str. 159, Beograd 1990. god,
BIGZ). Da bismo se dans uverili u svu životnost našeg verovanja u Boga mi prvo
našu spoznaju Boga moramo da učinimo manje «mističnom i ekstatičnom» a više
praktičnom, što znači prvo moramo upoznati na temelju Njegove Reči Njegovu
volju. «Znamo Boga ako spoznajemo Njegovu volju», a takva je spoznaja bila
jevanđelista Jovana. Ako držimo do njegovih zapovesti i imamo ljubav, Bog je u
nama i mi smo u Njemu (1. Jov. 2:3-5). Naše spasenje otuda se ovde uvek eshatolizuje,
pa je ovde teološka analiza uvek znala da marginalizuje socijalnu dimenziju
hrišćanske vere tvrdeći pri tom da mi ovde nemamo stalnog grada nego je naš
grad na nebesima. «Vizantijci mišljahu», piše veliki pravoslavni bogoslov V.
Solovjev, «da je za onoga koji hoće uistinu biti hrišćanin dosta ako čuva dogme
i svete obrede pravoslavlja ne brinući se oko toga kako bi se socijalni i
politički život učinio hrišćanskim: oni mišljahu da je slobodno i hvale vredno
zatvoriti hrišćanstvo u hram, a javni život prepustiti paganskim načelima» (V.
Solovjev: Rusija i Opća Crkva, str. 35, Kaptol Vrhbosanski, Sarajevo). No, da
li će danas Crkva institucionalizovati svoju borbu za mir, osuđujući pritom
stanje rata i agresije, ili će to prepustiti individualnoj pravoslavnoj
savesti, zavisi od toga kako ona tumači navedene reči: mir, pravda, spasenje i
sloboda. Da li ih tumači u eshatološkoj ili istorijskoj perspektivi. Tumačeći
ih u eshatološkoj perspektivi hrišćanska poruka isključivo se ticala našeg
privatnog ne i javnog društvenog života. Pravoslavni crkveni vrh ne želeći da
navedene reči postanu i «društveno delotvorne», društvu korisne, blisko je s
njom (državom) sarađivao i njoj se nije zamerao zbog društvenih nepravdi i
socijalnog zla. Premda Pravoslavni Istok nikad nije išao na politiziranje
teologije, on je znao da teologizira politiku. Položaj Cara u Crkvi uvek se
teološki visoko vrednovao, pa time i sama carska i državna vlast. Politička
teologija Euzebija Cezarijskog i sada o tome govori pa otuda ona kroz povest
saradnja «trona i oltara», Crkve i države. Jedna teologija ovde je bila «u
službi državne moći», ali ne i socijalne pravde, pa pravoslavlje nikad nije
imalo onu kritičnu funkciju u društvu, pa ovde socijalni rad Crkve nikad nije
bio odgovarajuće teološki vrednovan. Što nije bilo drugačije na Pravoslavnom
istoku, centralno mesto u Božijoj službi zauzimala je liturgija «koja se
pretvorila u simbolične radnje, s mnogim dugim ali sadržajnim molitvama, na
Zapadu reč i propovedanje» (Juraj Kolarić: Pravoslavni, Zagreb, 1985. god, str.
21) zauzimaju centralno mesto u bogosluženju.
Danas Crkvinu borbu za mir prvenstveno treba da gledamo u kontekstu
ostvarenja Carstva Božijeg na zemlji koje je sa Hristom počelo da se ostvaruje
u našoj povesti. Zatim, samo je ono sva ona stvarnost koja se «protivi nemiru i
ratu», a zadatak je «Crkve da u svetu ostvari put prema njemu». Dakle, jedan
čisto teološki razlog postaje i našim političkim razlogom. Ostvarenje Carstva
Božijeg (Lk. 17:21) otuda samo i vodi bliskom odnosu teologije i politike, i
politike i teologije. Pri čemu reč političko koristimo u onom Aristotelovom
smislu pa ono znači našu težnju ne ka pojedinačnom već kolektivnom dobru
(Aristotel: Politika, str. IX, Kultura, Beograd, 1960). Mir je otuda i teološko
i političko pitanje pa otuda država i Crkva ne mogu biti nezainteresovane za
njega, zatim on je i jedno od mnogih naših egzistencijalnih pitanja. Verovanje
u Isusa Hrista otuda od nas traži i odgovarajući politički angažman. Međutim,
našu angažovanost za mir prvenstveno treba da vezujemo za naš laički apostolat.
Hrišćanin je mirotvorac pa ga to moralno i obavezuje da osuđuje politiku svoje
zemlje kojom se mir remeti i guši. Istorijsko iskustvo, međutim, drugačije je.
Pravoslavna Crkva time što je bila i nacionalna Crkva nije mogla da stekne onu
teološku svest koja bi je bezuslovno obavezivala na izgradnju međunacionalnog
mira. Upravo zato ona često i nije jasno osuđivala agresivnu politiku svoje
zemlje koja je u nemiru i ratu želela da ostvari nečovečnim sredstvima
nečovečne ciljeve. Umesto da u svojoj osudi takvog stanja otkriva duh služenja
Hristovoj stvari, ona se povlačila u defanzivu ugađajući tako imperijalnoj
politici svoje države. Danas se svakako u svojoj borbi za mir ona prvenstveno
može nadahnjivati Isusovom Besedom na gori. Bez obzira kojim je pojmom
označavali i kako zvali - narod Božiji, telo Hristovo, koinonia – ona zbog
ugroženog društvenog mira mora deliti zabrinutost sa ostalima.
Sećajući se svega onoga što se zadnjih dvanaest godina dešavalo na našim
jugoslovenskim prostorima, pri čemu najmanje ima onog što bi bilo za pohvalu,
danas nam treba Crkva koja se pred
sadašnjim, a ne prošlim i srednjevekovnim «znacima u vremenu» pokazuje budnom i
kritičnom Crkvom. Imajući u vidu današnju duhovnu situaciju u celoj
pravoslavnoj ekumeni i moralno stanje u srpskom društvu, «budnost i
stražarenje» su nam danas najpotrebniji da bismo izbegli ono što nam je
najnepotrebnije, a to je samo zlo. Jer samo zahvaljujući jednoj ili mnogim
budnostima, Srpska a i svaka druga Crkva izbećiće da to bude samo po imenu i
svojim spoljnim, formalnim znacima. Ako Srpska crkva danas želi da ima moralnu
ulogu u društvu i da prema mnogo čemu bude jevanđelski a ne nacionalno
kritična, ona mora da bude «budna» jer samo je tako duhovno živa. Međutim, njen
«brak sa državom», prožimanje religijskog i nacionalnog, često se negativno
odražavalo na njenu «budnost i stražarenje». No ni danas njih neće biti dok
svoju teologiju ne učine proročkom teologijom koja je u jevrejskom normativnom
društvu prvenstveno imala kritičku funkciju. Kao što je starozavetni Amos bio
borac za pravdu, danas Srpska crkva s obzirom na znakove u vremenu sebe mora da
učini i borcem za mir, pa u tom kontekstu poput Vilija Branta, da izvrši
«radikalnu kritiku» našeg nacionalizma za sva nedela koja je on počinio u ovom
zadnjem ratu. Pri čemu za njegovu pojavu većina nas Srba snosi odgovornost jer
smo hteli jednoga Vođu koji je sebe svojim političkim govorom na Gazimestanu
(1989. god.) inaugurisao nacionalistom. Pri čemu je sve kasnije pokazalo da on
to nije bio već mu je to samo poslužilo da svoje političke pozicije učvrsti i
stabilizuje. Jednom rečju, ako želi biti moralna i odgovorna, Crkva mora
pronaći svoju odgovornost u onome što se događalo devedesetih godina prošloga
veka. Zatim, zalagati se za celu povesnu istinu kako bismo bili oslobođeni od
mnogih zabluda u vezi sebe, ali i drugih. Dakle, ona mora ući u proces
posvetovnjenja i ne biti samo u obredu, liturgiji, jer samo će je to i učiniti
etičkim društvom. Međutim, ono što istorijski stoji jeste: pravoslavna crkva
zbog svoje duboke veze sa državom često je najmanje stražarila i bila budna i
kritična. Tu sudbinu nije mogla izbeći ni Srpska crkva u prošlom stoleću. Pošto
je kod nas «teologija nacije» odnosno svetosavlje, uvek radilo na prožimanju
verskog i etničkog načela pa je s tim u vezi «narodnost zamišljana kao
crkvenost» (Dimitrije Najdanović: Svetosavske paralipomene, Beograd,
Svetosavlje 1 (1932)2, 64), to je i time naša Crkva sticala legitimaciju da se
meša u državnu nacionalnu politiku. Zatim, samo kod nas (Srba) tumačenje
pojedinih istorijskih događaja (Kosovski boj 1389.) dobija teološku konotaciju
pa otuda pored one tradicionalne, patrističke, imamo i svoju nacionalnu
ekleziologiju, pa s tim u vezi i čitamo sledeće: «Kosovski zavet i kult
Vidovdana nisu tek verska ili kvaziverska odora srpske nacionalne ideje i
odgovarajućeg nacionalno-istorijskog mita nego da predstavljaju autentičan,
stvaralački doživljaj tajne Crkve i njenog Jevanđelja o Carstvu Božijem u duši
jednoga pravoslavnoga hrišćanskog naroda...» (Irinej Bulović: Predgovor, str.
7, Kosovo zemlja živih, Zbornik radova, 1989, Beograd, Ćelija Piperska). Istorijski
stoji da je posle rušenja Berlinskog zida i propasti komunizma Srpska
pravoslavna crkva sve više počela da izlazi na političku javnu scenu
preuzimajući u njoj sve više ulogu «zaštitnika i izbavitelja» (Radmila Radić:
Crkva i «srpsko pitanje», str. 274 i 295, Srpska strana rata, Republika,
Beograd), ali ne i proroka srpskog naroda. Jer, da je sebe želela razumeti u
ulozi proroka ona bi sa podjednakom kritičarskom snagom kritikovala zlo koje je
nama učinjeno i zlo koje smo mi drugome napravili. Međutim, u većini slučajeva
takav metodološki pristup manjka pa velim da je srpska Crkva krajem ovog
zadnjeg stoleća daleko sve drugo bila nego prorok. Što je sebe, ali ne i
drugog, devedesetih godina videla kao najsavesniju i najodgovorniju
«instituciju za očuvanje našeg nacionalnog identiteta» ona se u viđenju mnogih
stvari nije mogla da poistoveti sa ulogom proroka čije uverenje uvek nadilazi
uski lični okvir. Zato je kroz celu njenu dinamičnu povest daleko više
spoznajemo kao liturgijsku, nacionalnu, ne i proročku i ekumensku zajednicu.
Njeni odnosi sa srpskom državom i društvom otuda i nemaju proročku već uvek
drugu dimenziju. Pošto je crkveni vrh a i niži i viši kler sećanje na sv. Savu
(13. vek) i Kosovo (1389.) uvek povezivao sa prelomnim zbivanjima u našoj istoriji,
to naša Crkva po svom ekleziološkom identitetu duboko ostaje nacionalna crkva.
Stoga u njoj crkvena hijerarhija nikad ne preuzima ulogu proroka i kritičara
državne politike. Na udaru je Crkve uglavnom ono što ne odgovara nacionalnom
interesu i razlogu. Međutim, kako je mešanje Crkve u državnu politiku često
znalo da iskomplikuje, a ne da pojednostavi rešenje mnogih problema, to nam
danas u Crkvi trebaju takvi teolozi koji će svoju ulogu u crkvi poistovećivati
ne sa ulogom tradicionalnih teologa, već sa ulogom starozavetnih proroka, koji
su se uvek u svojoj teološkoj analizi doticali gorućih problema ovoga sveta.
Što je moja crkva posle rušenja Berlinskog zida bitno ostala liturgijska, ne i
proročka zajednica, u njoj nismo mogli izbeći krizu i agoniju same proročke
službe. Međutim, takva kriza danas se ne može ničim pravdati kako pred licem
same povesti tako i pred Glavom Crkve. Jer, Crkva koja je «nazidana na temelju»
ne samo apostola već i proroka (Ef. 2:20), ne može, ako ne želi sebe da izda,
da ne bude proročka zajednica. Zapravo sposobnost prorokovanja, koje ne svodimo
na čisto moralisanje već koje ima duboku teološku dimenziju samo i doprinosi da
Crkva ne naliči ovom svetu. Što nije bila u devedesetim godinama prošlog veka i
proročka Crkva, moja me Crkva po mnogočemu podseća na Crkvu u Sardu (Otk.
3:1-6) ne i na crkvu u Tijatiri ili Pergamu (Otkrivenje 2: 8-29; 2:18-29). Jer
Crkva u Sardu se toliko bila «poistovetila sa svojom neznabožačkom okolinom»
(R. H. Mounce) da je izgubila dar proroštva pa i nije bila duhovno živa.
Apostol Jovan joj upravo zato i piše pismo tražeći od nje da se «probudi i
pokaže budnom» (Otk. 3;2, 4, 5). Međutim, da bi u njoj razumeli krizu «duha
proroštva» moramo da znamo da su odnosi između Pravoslavne crkve i države uvek
bivali određeni ideologijom cezaropapizma koja je kasnije «bila zamenjena
kompromisnom teorijom simfonije», teorijom saglasnosti i uzajamnoj pomoći crkve
i države (Sergije Troicki: Crkveno-politička ideologija Svetosavske Krmčije,
str. 156, Glas Srpske Akademije nauka, Bgd, 1953.). Najpre zato na Pravoslavnom
istoku i nismo mogli da otkrijemo «kako proročka dimenzija propovedanja Riječi,
tako i proročki poziv cele Crkve» (Miroslav Volf: Crkva kao proročka zajednica
i znak nade, Crkva u svijetu, str. 7.1/1991) koji nam je danas itekako nužan s
obzirom na opominjuće znakove u vremenu i na ono što Isus od svoje Crkve traži.
A on od nje traži da ne bude samo apostol već prorok.
Duha ne gasite,... sve proveravajte, dobro zadržite
Pošto crkva svoje poslanje i svoju misiju u svetu mora da prilagođava
«znacima u vremenu» ona je istovremeno i «stara i nova». U nečemu ona može, a u
nečemu ne može da se prilagodi svetu, pa ostaje da se svet njoj prilagodi, ako
ne želi da bude duhovno i moralno «mrtav». Da bi njeno poslanje vodilo Božijim
ciljevima i našem spasenju, ona etiku svoga delanja mora da poveže sa večitim
Hristovim zakonom ljubavi pa će zbog toga uvek biti mirovna i odgovorna Crkva.
Jer, ljubav je vezuje za odgovornost pa je sa odgvoornošću ljubav uvek «venčana».
Premda crkva nije od ovoga sveta, ona je na pravi način u svetu kad pazi na dve
stvari: kad drži do onog Pavlovog upozorenja (1. Sol. 5:19), i drugo, kad budno
pazi da neko ne ostane bez blagodati Božije (Jev. 12:15). Dakle, da ne bi Crkvu
kao ljudsko društvo zahvatila «duhovna anemija» ona uvek mora da se seća onog
Pavlovog upozorenja Crkvi u Solunu koje glasi: «Duha ne gasite..., sve
proveravajte, dobro zadržite» (1. Sol. 5:19). I na kraju, ni jedna kritika
Crkve ne tiče se kritike Crkve kao sredstva našega spasenja, već nje kao
moralnog, odnosno neodgovornog društva. Pošto se ona u svom apostolatu, radu,
ponašanju, uvek poziva na Hrista i u Njega kune, to je uvek kritikujemo ili to
ne činimo polazeći od njene Glave, Gospoda Isusa Hrista. Isus je otuda svo
«merilo» naše kritike Crkve. Dakle, ona uvek proživljava krizu svog identiteta
ukoliko je on u raskoraku sa Isusovim identitetom, Njegovim čoveštvom, čijeg
smo maksimalizma postali svesni po njegovoj smrti na krstu. Pravoslavni crkveni
vrh držeći daleko više do modela Jovanove (Jovan 17:21; Dr. Franc Grivec:
Pravoslavlje, Ljubljana 1918, str. 28) nego Petrove crkve u kome se Crkva
shvata kao «sveta zajednica koja u profanom svetu boravi sudbinski povezana sa
svojim trpećim Gospodom» (Felix Porsch: Mnogo glasova jedna vera, Zagreb,
Kršćanska sadašnjost, 1988, str. 193) često svoj kler i svoj pravoslavni narod
nije upozoravalo na one Pavlove reči hrišćanima u Solunu. «Duha ne gasite...
sve proveravajte, dobro zadržite» (1. Sol. 5:19), veli Pavle braći u Solunu.
Zatim, naglašavajući unutrašnju, spiritualnu, mističnu dimenziju pravoslavna
hijerarhija delovanje Crkve isključivo je vezivala za spasenje duša pa se bitno
Crkva oseća kao sakrament (sveta tajna). Ne naglašavajući spoljnu, socijalnu
dimenziju Crkve, a što recimo naglašava teologija Prve Petrove poslanice pa je
ovde Crkva «sveto društvo» Pravoslavna je Crkva uglavnom kroz svete tajne
(sakramente) okrenuta Bogu «pri čemu je za patrijarha Nikofara» evharistija
(jedna od sedam tajni sakramenata) «Stvarno Hristovo telo» (Jovan Brija: Rečnik
Pravoslavne teologije, str. 210, Beograd 1977, izdavač Bogoslovski fakultet S.
P. C.). No, opet Pravoslavna crkva bivajući kao ljudsko društvo nacionalno
konstituisana najčešće zbog svog nacionalnog identiteta nije mogla da ima
jevanđelsku distancu prema mnogim događajima i da bude jevanđelski, ne i
nacionalno budna. Danas se zato zbog njene eklesiologije može da govori o krizi
njene budnosti pred drugi Hristov dolazak u našu ljudsku sredinu (Mat. 24:23).
Navedena kriza prepoznaje se po raznim znacima, a prvenstveno po sledećem:
uočavam njenu opštu pasivnost, a što samo govori da Crkva nije u stanju da
odgovori na mnoge izazove današnjeg vremena i da dâ pravoslavne odgovore na
mnoga pitanja. Pitanje je zato: da li se možemo zadovoljiti njenim
tradicionalnim odgovorima u vezi islama, zapadnog hrišćanstva, koji su najpre
negativni. Svakako da ne možemo jer bismo time mnogo šta upropastili. Zatim ne
razvijajući nikakvu teologiju koja bi bila današnja pravoslavna reakcija na «znakove
u vremenu» neki njeni današnji stavovi su već davno prevaziđeni, a drugi s
obzirom na današnji istorijski kontekst anarhoidni. Dakle, naša teologija i
dalje ostaje tradicionalna i konzervativna, pa otuda ona naša pravoslavna
dezorijentisanost, zatečenost i neangažovanost. Međutim, ono što i sada stoji
jeste: hrišćaninova odgovornost u svetu je izuzetno velika (Teologija Prve
Petrove poslanice) pa se i on usuđuje da govori drugačije od ostalih. Što nije
drugačije i želim da vidim jedno drugo istorijsko lice svoje crkve. Želim crkvu
koja neće biti samo onakva kakvu je sada, na primer, vidi školska teologija
Pravoslavne crkve u kojoj laici ništa ne znače pa je sve u rukama višeg klera i
hijerarhije. Hoću Crkvu u kojoj nisam samo objekat već i subjekat, ne samo
spasen već i neko ko u crkvi u skladu i sa svojom karizmom radi na ostvarenju
Božijeg plana u svetu, pa je zbog tog plana spreman na sve, samo ne na greh.
Pošto su kroz istoriju a i sada najkarakterističnija obeležja balkanskog
društva bili razni nemiri, nepravde, diskriminacije to hoću Crkvu koja će stvari nazvati pravim
imenom, a zatim zbog toga trpeti i biti proganjana. Dakle, treba nam crkva koja
drugog i drugačijeg neće upoznavati na tradicionalan način svedočeći time da je
sada najpre u zabludi.
Rekao bih da s tim u vezi postoje dva načina: prvi važi za Crkvu, a drugi
za državu. Ukoliko se Crkva u svojoj politici drži onog Pavlovog upozorenja
Solunjanima «Duha ne gasite... sve proveravajte, dobro zadržite» (1. Sol.
5:19), a država svako političko pitanje prvenstveno drži za etičko izbećićemo
uvek mnogo štošta, a najčešće zloupotrebu i nemir. Istorijski mir prvenstveno
se po toj ceni može da uspostavi na duži period, među narodima i u okviru
jednog naroda. Dakle, pravedna korist najčešće će nas odvesti miru. Dakle bez
našeg odnosa prema Bogu ne može da se uspostavi ni naš odnos prema pravdi ni
naš odnos prema istorijskom miru. Jer racionalno ne možemo uvek reći da je
pravda uvek bolja od nepravde, a mir od nemira. Međutim, teološki to uvek
možemo da tvrdimo, Crkva, međutim, samo kad se drži onog Pavlovog upozorenja
(1. Sol. 5:19) dolazi u situaciju da ne bude zloupotrebljena kako od strane
države tako i samih hrišćana u njoj. Međutim, Crkva neće zloupotrebiti državu
ako o politici govori na Aristotelov način (Eth. Nic v 7-11) pa svoj
konfesionalni, uski cilj ne stavlja iznad opšteg cilja i opšte koristi.
I danas je za mnoge naš balkanski prostor najmanje mesto delovanja Duha
Svetog koji jedino i može da uz našu saradnju ubrza dolazak mnogih stvari u
našu balkanasku sredinu. Danas se zato prvenstveno moramo da obraćamo Hristu da
nam pošalje svoga Duha Svetog koji nas jedino može da povede ka boljim
vremenima kao što je nekad vodio izraelski narod kroz njegovu povest. Zatim, da
po Njegovom delovanju i Njegovoj prisutnosti određujemo moralni kvalitet naših
državnih i verskih vođa kako bi Balkan učinili prostorom mira. Imajući u vidu
sve ono što se događalo zadnjih 13 godina na prostorima bivše Jugoslavije,
danas nam je nužna Crkva koja će svojom politikom prvenstveno svedočiti o
jevanđelskoj, ne i drugoj, reakciji u vezi ključnih znakova u vremenu. Dakle,
nužna nam je jedna teologija koja će prvenstveno ići na ruku uspostavljanja
pravde i mira, međusobnog bratstva i praštanja. Jer sva naša teologija od N.
Milaša, preko Nikolaja Velimirovića,
Justina Popovića, pa sve do danas uglavnom je bila apologetska, ekskluzivna i u
znaku kritike Zapadnog hrišćanstva i Zapadne Evrope. Upravo zato ovde se
kontinuirano srećemo sa krizom dijaloga i objektivnim vrednovanjem svega onoga
što se tiče Zapada. Zatim, nemajući već sa sv. Savom (13. vek) pozitivnu
relaciju prema kuranskom islamu, između Crkve i Uleme uglavnom su bili napeti
odnosi. Razmišljajući o svojoj zemlji kao «prostoru s previše istorije», danas
nam je nužna crkva čija normativna teologija u mnogo čemu, ali ne i u svemu,
neće biti ni tradicionalna ni konzervativna već proročka i na Isusovom tragu,
pa kao takva uvek savremena za mnoge naše životne situacije. Pošto po apostolu
Pavlu bez Božijeg Duha ne možemo reći ni «Isus je Gospod» (1. Kor. 12:13), to
nam danas treba Crkva koja je puna Njegovih darova, jer samo oni i čine da
Crkva bude «so» i «svetlo» svetu.
Premda po renomiranom nemačkom egzegetu Hansu Kasemanu Novi zavet ne
poznaje naziv koji bi bio nazvan hijerarhijom već karizmom (Leonardo Boff:
Crkva, karizma i vlast, Stvarnost, Zagreb, str. 189.), pravoslavna crkva sve do
danas bitno ostaje hijerarhijska i klerikalna crkva čime se važnost hijerarhje
izbacuje u prvi plan. Otuda je sve na hijerarhiji ne i na laicima. Naš poznati
teolog J. Popović otuda i piše da je «evanđelska dužnost pastve (laika) da se
povinjava hijerarhiji» (Dogmatika, III tom, str. 37.) Na Pravoslavnom istoku
otuda iza laika i ne stoji nikakava ekleziologija pa je sve (bogosluženje,
upravljanje) u rukama hijerarhije i klera. Iščitamo li vodeće naše (srpske)
teologe dvavdesetog veka čija je misao sva integrisana u naše službeno
bogoslovlje, zapazićemo nekoliko ključnih stvari. Prvo, kod našeg Nikolaja
Velimirovića etnički, nacionalni identiet, veoma je važan elemenat u
razumevanju Crkve kao ljudskog društva. Stoga i ne čudi što je naša Crkva uvek
bila nacionalno jako angažovana pa je često daleko veću zabrinutost pokazivala
za političke nego teološke teme. Dovoljno je pogledati «Pravoslavlje» (list
Pravoslavne patrijaršije u Beogradu) i «Glas Crkve» (Valjevska Eparhija)
devedestih godina prošloga veka pa videti koliko je Crkva bila preokupirana
dnevnom, državnom politikom i upletena u mnoge situacije (Srpska strana rata,
Republika, Beograd, Radmila Radić: Crkva i «srpsko pitanje», str. 267.). Zatim,
Kosovo je uvek bilo nezaobilazna tema naših ljudi u Crkvi (Isto, str. 201).
Ekleziologija naše crkve otuda prvenstveno nosi nacionalno obeležje dok u
radovima naših vodećih teologa zapažamo izrazit antikatolički naboj (Justin
Popović: Dogmatika pravoslavne crkve, Knjiga treća, str. 212.). Po Milašu,
Rimokatolička crkva je izneverila
prvobitnu eklesiologiju svojim učenjem o paspkom primatu (Dr Nikodim
Milaš: Slavenski aposotoli Kiril i Metodije i istina pravoslavlja, Beograd,
1985. god, str. 155.), dok po J. Popoviću protestatnstke crkve i nisu prave,
spasonosne crkve, pa se za njih i ne može primeniti teologumen «izvan crkve
nema spasenja» (Isto, str. 212.). Držeći da se crkva bitno i snažno konstituiše
u evharistiji, odnosno litrugijskom skupu, Pravoslavna crkva sva je bila u
litrugiji i u obredu, pa otuda i njezina nezainteresovanost za svet. «Iskustvo
crkve jeste, pre svega», piše A. Šmeman, «iskustvo koje nam se daruje i koje
primamo kroz litrugiju» (A. Šmeman: Pravoslavlje na zapadu, Cetinje, 1997. god,
str. 161.), a zatim «ona ostaje u središtu života i aktivnosti crkve» (Isto,
str. 161.). Zatim, pravoslavnim teolozima manjka sociološki pristup Crkvi pa se
o crkvi i ne govori u dovoljnoj meri kao ljudskoj zajednici (J. Popović i
drugi). Međutim, kad se ukazuje na istorijsku dimenziju Crkve, ističe se sav
značaj hijerarhije, ne i laika, a zatim se ukazuje na njenu blisku vezu sa
nacijom. Što pravoslavni Istok tako vidi Crkvu i izvodi njenu teologiju iz
njene liturgije, on i ne poznaje nikakve teologije oslobođenja, a Crkva nije
dovoljno uključena u mnoge stvari. Dakle, možemo da govorimo o suočeljavanju
Crkve, liturgije i Jevanđelja, ne i Crkve (kao ljudskog društva) i svakodnevnog
života. Što bi sve to, na primer, bilo strano metodističkom, protestantskom
duhu (18. vek) gde su na primer zapušteni i siromašni bili glavna i posebna
briga «začetnika metodizma Džona Veslija. Svakako da euharistija i čini crkvu
crkvom. Međutim, Crkva iako nije od ovoga sveta ona je u ovom svetu pa njena
teologija nije samo objavljena Božija već i ljudska reč (patristika,
sholastika) koja se nadahnjuje rečju Božijom. S tim u vezi dalje se pitamo: da
li Crkva može da bude dovoljno budna prema mnogim «znacima u vremenu» i da
sluša Pavlovo upozorenje Solunjanima, ako je sva u obredu, liturgiji i jednom
ustaljenom formalizmu i tradicionalizmu, a što je slučaj prvenstveno sa
Pravoslavnom crkvom? Svakako da ne može, pa s tim u vezi mnoge stvari treba
staviti u jedan drugi teološki, a zatim i istorijski kontekst da bi naše pravoslavlje
učinili živom i vitalnom verom. Zatim, znamo da je Pravoslavna crkva
osiguravala duhovno i nacionalno jedinstvo u srednjevekovnom i kasnijem
društvu, koje je često bivalo na štetu drugih verskih ne-ortodoksnih
identiteta. Bivajući uza samu vlast, a zatim spiritualizujući Hristova obećanja
pravoslavna teologija i nije mogla da bude na tragu starozavetne (Amosove) pa
time i da bude kritička svest društva, te da s tim u vezi i «upire prstom na
simptome društvene truleži». Nije slučajno što je na primer, a kako primećuje
ruski bogoslov V. Solovjev, u pravoslavnoj Rusiji tek 1861. god. Izglasan Zakon
o oslobođenju kmetova (V. Solovjev: Rusija i opća Crkva, str. 3, Kaptol
Vrhbosanski, Sarajevo).
Danas o Crkvi ne treba samo da govorimo kao sredstvu našeg spasenja već i
kao «principu života ljudskog društva» (Pijo, XII). Zatim, ona nije samo
liturgijska već i proročka zajednica. Što je Pravoslavna crkva sebe na
Pravoslavnom Istoku videla kao litrugijsku i nacionalnu, ne i proročku
zajednicu, ona je često ćutala, ne osuđujući moćne državne i nacionalne
strukture koje su često vodeći rat znale maksimalno da ugroze međunacionalni
mir. Jedan od grehova istorijskog pravoslavlja je i u tome. Inače, međusobni
mir danas prvenstveno treba da bude stvar međusobnog nacionalnog poverenja, a
ne iznuđen i nametnom silom i represijom. Danas se za njega Crkva jedino može
da bori u svetlu jevanđelja. I na kraju, neka nas «Bog mira» (1. Sol. 5:23) u
svemu «posveti potpuno», i Gospod nas mirom «blagoslovi» (Ps. 29:11).
Pazeći na mnogobrojne znakove u vremenu, a njpre na znak poremećenog mira
među balkanskim narodima, autor govori o Crkvi kao prevashodno proročkoj
zajednici. Međutim, pravoslavna ekleziologija zanemarujući crkvu kao ludsko
društvo o Crkvi je daleko više govorila kao liturgijskoj nego proročkoj
zajednici. Zatim, što je pravoslavna crkva isključivo bila nacionalna Crkva, to
ona zbog svoga «braka» sa nacionalnom državom često nije bila u stanju da osudi
politiku države kojom je mir bio ugrožen. Po njemu danas je itekako nužno
raditi na jednoj novoj ekleziologiji iz koje bi se «rodio» model mirotvorne
crkve.
Ključne reči: Sveti Duh, pomirenje, mir, cezaropapizam i «teorija
simfonije», Carstvo Božije, budnost, stražarenje,liturgija i nacionalnost.
Marko P. Đurić